Pile na jugovinu

Ako nešto ne podnosim to je traumatično buđenje bilo koje vrste, od alarma do drmusanja, naročito ono u hitnim situacijama tipa – ustaj, zemljotres; ’ajde idu svatovi; stižu gosti; tako nešto. Sama ću da se budim kad treba al’ ako me neko probudi dva minuta pre toga, naljutim se da ne mogu da se odljutim šta god posle da mi rade.

Pre nego što legnem ja se nekako sama navijem i to radi već godinama, šta ima neko da me traumira i budi me pre vremena nikako da odgonetnem. U meni radi ono – buđenje u šest i onda kad me neko drmne i kaže – ’ajde sa’će šest, ’ladno bi ga ubila. Tog trenutka ne znam ni ko sam, ni  gde sam, ni koji je dan, koja godina, da l’ je jutro il’ veče, sva se izmešam, ne mož’ me povratiš nikako. Ako još krene da me isleđuje šta mi je, jesam li loše spavala, što ćutim, odmah postajem histerična.

Veći deo dana provedem trepćući k’o pile na jugovinu. Pojma nemam što pilići trepću na jugovinu al’ znam da se ovako kaže za svakoga ko je dezorijentisan u vremenu i prostoru.

Noćas spavam i ne sanjam. Doduše, možda sam i imala neke prljave snove, kao što je i red, ali ko bi se sad toga setio. I odjednom me probudi hazbend, najsuptilnije što je mogao, otprilike kao da su Nemci u Lapovu i da treba da idemo u zbeg. Skočim spremna da se razvodim, šta me budi, on beo, beo, kapi krvi nema u licu, kao vampir. Uzmuvao se, ne zna da li mu je srce u grlu ili u petama. Rasanih se i oprostih mu u sekundi. Jedva ga smirih uz pomoć šećera, vode, limuna, čokolade i lepih reči, svega čega sam mogla da se setim i dežurah dok nije ponovo zaspao. Onda sam malo osluškivala da l’ diše, kao ono kad imaš bebu, a ona se uspava što tebe istraumira. Kad sam zaključila da je s njim sve u redu otplakala turu i jutros u pet sati brojala ovce, ludake, sve čega sam se setila ne bih li se i ja dočepala prekinutog sna.

Danas me glava bolela konstantno sa malim oscilacijama – sad možeš da dišeš – bilo je dosta, sad ću da ti otpadnem. Provedoh dan u nekom čudjenju jesam li propala krozu rupu, sa koje sam strane ogledala, što se, bre, ne rodih kao bezosećajni kreten i što mi se muž nije rodio kao ono muško iz mitova – drvo, balvan, bezosećajan, muško je to, bre, ne oseća ništa, i sve tako.

Elem, kao što pisah, ljubimac i moje veličanstvo od prvog dana braka su podložni napadima, podmetanjima svih vrsta, ogovaranjima, obaveštavanjima šta je koja gatara rekla onom ko ju je posetio i saopštio joj da mu je jedina muka na srcu naš brak, ko je tu koga zajebao ja njega ili on mene, ko će koga da ostavi, ko koga vara, kladjenju kad će sranje od našeg braka da se završi, sve mislim da je već odredjena kvota i slično, i slično i slično, uglavnom me je sramota zbog toga iako to sa mnom naoko nema veze.

Mi kao jaki, mramor kamenje, ne može nam niko ništa, ponekad raspravljamo o tome, ponekad oboje mudro ćutimo nadajući se da će proći samo od sebe kao i svako čudo mada nikako da shvatimo kako svako čudo prodje za tri dana a naš brak ostaje čudo nad čudima. I to nas melje. Ignorišemo ali nas melje na svoj način, svim snagama. Ono što znamo je da su mnogi vozovi prošli da odnosi ne mogu da se poprave jer ne postoje, da naš život niko ne drži u rukama ali to ne vredi. Patimo od nerazumevanja.

Posle prošlonedeljnih napada koje smo kao izdržali, bar smo mislili, i kad smo kao bili ponosni na sebe što odolesmo još jednom, ja sam tri dana bila bolesna. Imala simptome gripa, ležala polomljena, sto puta izmerila temperaturu i zaključila da je nemam, hodala kao zombi, bolesna a nije mi ništa. Lomio me stres. Prošle noći je postdogadjajno došao po ljubimca.

Koliko god mi kao bili pametni i gledali svoja posla, podsvest kad tad dodje da odradi svoje na svoj način.

Možda je smešno i neshvatljivo ali ako dve osobe zajedno mogu da se osećaju najusamljenije na svetu onda smo to mi. I ponekad nas to strašno plaši. Danas se osećamo oslabljeno, bolesno, krivo, prokleto, sjebano.

Ako sam dosadna, samo sam imala potrebu da ovo zapišem i ovaj post spada u kategoriju – Online dnevnik nametnutih životnih muka – ako nemaš muku čas ćemo ti je stvoriti  – kategoriju koju još nemam. Svi bliski su mi kilometrima udaljeni i uvek mi postave dijagnozu da sam luda pa ne bih da još jednom čujem isto. OK, luda sam al’ imam potrebu da pljunem svoje ludilo. Ništa više.

Oporavićemo se.

Pa onda ponovo.

Inače nam ne fali ništa, samo što je to drugima mnogo veliki problem.

Pokušavam da ostanem dostojanstvena u mislima a svašta mi pada na pamet.

Ostaje mi samo da trepćem, k’o ono pile…