Plaža na kojoj je umrla Evropa – zašto je važna fotografija mrtvog deteta na plaži

Mario Kalabrezi (Mario Calabresi), urednik italijanske La Stampe rekalo je za plažu u Bodrumu na koju je more izbacilo telo dečaka Ajlana – Ovo je plaža na kojoj je umrla Evropa.

Danima i nedeljama, suočeni smo sa nerazumevanajem onoga što se dešava izbeglicama iz Sirije, najavama protesta protiv njih, podizanja žičane ograde s Mađarske strane, svih tih akcija koje imaju za cilj da ih negde zaustave, te ljude prema kojima se Evropa ponaša kao prema vrućem krompiru, previše vrućem.

Od sinoć smo suočeni sa šerovanjem fotografije mrtvog deteta, Ajlana Kurdija, na društvenim mrežama, i, zar ste sumnjali, sa kritikama da je to sve samo nekrofilija, da pojedini mediji gube na svom medijskom autoritetu i uticaju objavljujući ovu fotografiju.

I mislim da je to nešto najgore što sam pročitala u vezi sa ovom fotografijom – da je neko svrstao u nekrofilne.

Svidelo se to nekome ili ne, jer na internetu vam se sve svodi na sviđanje i nesviđanje, fotografija mrtvog trogodišnjeg dečaka postala je viralna. Naravno, ne možete reći da vam se dopada, ali se ne možete ni buniti zato što je šerovana.

Zašto je važan ova fotografija?

Znate ono da slika govori hiljadu reči?

E, pa ova fotografija govori tih hiljadu, milion reči, više od svih statusa, onlajn i oflajn tekstova svih medija na svetu. Više od svih statistika.

Postoji hiljade i hiljade mušakraca, žena, dece, beba, trudnica, koji ne biraju način da se dokopaju Evrope, mnogi na tom putu stradaju, oni koji put prežive Evropi predstavljaju samo problem. Postoji hiljade i hiljade neviralnih sudbina.

Fotografija malog Ajlana, deteta koje najverovatnije nije ni znalo šta se dešava, koje nije stiglo ni da se uplaši, odjednom je podigla svet i svest i sve te sudbine je učinila viralnim.

Sećate se onog najavljivanog smaka sveta, pa silnih teorija o tome da svet neće propasti, da u stvari dolazi novo doba.

Ušli smo u to novo doba.

Živimo u svetu koji je primio injekciju protiv bola, u anesteziranom svetu koji više nema ni ono malo razumevanja koje je imao za siromašne, gladne, pogođene ratom, izbegle, za decu koja žive na ratištima, anestezirani smo protiv bola i nesreća drugih ljudi.

Okrećemo glavu od drugih ljudi i njihovih nesreća, jer, zaboga, kao da bilo šta što kažemo, i taj share koji kliknemo može da im pomogne.

Srećni deo sveta, a to vam je danas, valjda, onaj na čijoj se teritoriji ne ratuje, digao je oko sebe zaštitni bedem, uljuljkuje nas da smo srećni i slobodni iako je sasvim očigledno da nismo srećni a da smo još manje slobodni, okovani smo raznoraznim okovima sem onim za vazdušne i druge ratne opasnosti. I nećemo da nam neko ruši tu sliku prividno srećnog života. I mnogo volimo da morališemo.

I sad se tu kao pojavila neka fotografija nekog mrtvog deteta. Ničijeg, jer kao što znate, tuđa deca su uvek ničija.

E, ta fotografija, malog, mrtvog Ajlana Kurdija je malo poljuljala taj bedem.

I gle čuda, deo sveta je ogorčen, očajan a deo sveta je,zamislite, ogorčen što treba da bude očajan. I smeta im šerovanje fotografije.

Jer, što ne vidiš to i ne postoji.

Pre nekoliko dana u jednom kamionu hladnjači pronađeno je sedamdeset ugušenih ljudi. Izbeglica.

Kao što znate, vest je išla nekoliko dana, ali svet se uopšte nije toliko potresao. Kako i da se potrese zbog jedne brojke i fotografije nekog kamiona?

Zato je važna fotografija malog Ajlana, ona je Evropu i svet naterao da vidi ono što nije htela da vidi i pročita. Da shvati da pored statistike postoji i mnogo tragičnih sudbina, a to nikako nije isto.