Home / Mislim, dakle postojim / Poruke ljubavi

Poruke ljubavi

Ja, bre, kad budem umirala, oni ima da me preseku – rekla jedna baba koju su stalno presecali, nikad mira nije imala od porodice, te da jede, te da pije lekove, te da je nešto podsete…

Jutros naiđoh na jedan lep status na Fejsbuku, ali pošto je ujutru kod nas opšta pometnja oko kupatila, međusobno se čudimo jedni drugima što moramo čim ustanemo baš u kupatilo umesto da sedimo na terasi i slušamo gugutke, oko ključeva, cipela koje se slažu ili ne slažu, kafe koja kipi, hoćeš mleko, nečeš mleko, Cezara koji maše repom kao ventilatorom ne bi li me naterao da tu istu kafu sipam u grlo i ne odugovlačim, oni me presekoše i ja izgubih taj status a sad ga naći šanse nema.

Elem, u tom statusu je pisalo kako su američke studente pitali šta očekuju od roditelja i oni su uglavnom odgovarali da očekuju podršku, razgovor, da ih ušuškaju pred spavanje, razumevanje, mnogo tih lepih stvari za koje obično roditelji nemaju vremena i, između ostalog da im ostavljaju poruke ljubavi.

Debelo se zamislih nad ovim statusom, dok me ne presekoše, jelte. Ja vam nisam ni psiholog, ni lajf kouč, obična sam žena sa pređenih hiljade i hiljade kilometara kojekude i provedenih sati i sati i sati razgovora sa raznoraznim ljudima u raznoraznim situacijama. Među tim ljudima mnogo je onih koji su za svoje životne krahove, loše izbore, nesrećne kompromise, nesnalaženja i forsiranja da je nešto ljubav što uopšte nije, direktno ili indirektno krivili svoje roditelje.

Znam, pomislićete – ma daj, odrastao čovek, svestan je tih nekih rupa koje ima, ali zar ne može da se izbori sa tim, pomislila sam i ja, mnogo puta, ali… Ljudska psiha je čudo nad čudima, skriva mnogo toga čega nismo svesni a kopanja po tome se plaše više nego da ih zadese sve moguće prirodne i neprirodne katastrofe zajedno.

Ono u šta čvrsto verujem je da je porodica – temelj! Iz tog temelja koji su nam postavili, ne ekonomskog, to je samo udobnost, već emotivnog i moralnog, gradimo sebe, pravimo izbore, gradimo svoje porodice, podižemo decu u ljude. Ako je to polje, tokom odrastanja, prepuno rupa i jaruga, možeš da završiš deset fakulteta, budeš obrazovan da ti se svi dive, imaš para, kamione, avione, ali te rupe niko više nikada ne uspe da popuni, eventualno čovek može da nauči da živi sa tim, ako ima dovoljno snage. I uz tuđu, stručnu pomoć. Ali, dovoljna je sitnica da pokrene lavinu sećanja na te nedostatke i da sve mora ponovo…

Nema čoveka kome nije potrebno da zna da je voljen. Ljubav, čak ni roditeljska se nikada ne podrazumeva, o onim drugim ljubavima da ne govorim, većina živi kao da se podrazumeva – ja tebe volim, ti mene voliš, šta sad tu ima da se akamo i podsećamo jedno drugo na to, važno je da smo supu podgrejali a ovo između nas će samo.

Nego, vezano za onaj status – ne sećam se da sam ikada ćerki rekla da je volim. Ne umem. Čak ovog trenutka ne mogu da zamislim situaciju u kojoj bih joj rekla da je volim, ono – ček da ti nešto kažem, ček da te podsetim, nemoj da zaboraviš…

Ne sećam se ni da je meni neko govorio – volim te, volim te, aj’ sad mirno spavaj.

Ljubav se pokazuje na mali milion načina, čak i kad smo ljuti i besni jer šta imamo da budemo ljuti na nekoga koga ne volimo.

I kako rekoh, nikada ćerki nisam rekla da je volim, ali sam joj milion puta napisala, mislim ako je do tih poruka, pisala sam ih, pišem ih i danas. Kad god se u toku noći setim da sam nešto zaboravila da joj kažem, mogu da pošaljem poruku jelte, ali bih je secnula iz sna, napisala sam to na papiru, ostavila tamo gde mora da vidi i potpisala sa – Voli te majka.

Ručak ti je u frižideru. Voli te majka.Untitled

Evo su ti ključevi. Ako me još jednom budeš pitala gde su, razbiću ti nos. Voli te majka.

Godinama sam uz te poruke crtala ovo „Babu Glišu“, baš ovako, sa srcem, uz to da je volim.

Na to sam danas htela da vas podsetim, zahvaljujući onom statusu, da to što smo roditelji, što smo im, glupog li izraza, „podarili život“ kao da su ga tražili od nas, nikako ne podrazumeva da ih volimo tako što im kupujemo, hranimo ih, gledamo kako rastu a zaboravljamo mesecima da razgovaramo sa njima, da budemo slepi za vidljive promene na njihovim licima jer žurimo ko zna gde, jer nam je sve važnije da sačuvamo od te najčistije ljubavi koja postoji. Mislim, možemo izgubiti posao, prijatelje, novac, položaj, a deca, pa na kraju dana budemo tako umorni…

Podsećajte ih da ih volite, pohvalite ih čak i kad pogreše, trudili su se, jer ako posumnjaju u to da ih vi volite, nikada neće verovati, kasnije u životu, da ih voli neko drugi i stalno će tragati za ljubavlju ne prepoznavajući je čak ni kad je tako očigledna, ona rupu koju roditelji naprave niko nikad ne popuni.

“Ima velike sirotinje među našom decom, kojoj, sem para, roditelji ništa nisu mogli dati.” – Duško Radović

Pročitajte i

Srbija u stalnom stanju borbene gotovosti

Ako ste kao ja, pa stalno, gde god se nađete, osluškujete šta priča narod, sigurno čujete, u prevozu, redovima u marketima, bankama, gde god stoji više od troje ljudi, da je sve ovo postalo strašno, da nas truju, da nas mrze, da nas potkradaju, čovek samo treba da gleda svoja posla, kako da preživi i izvede decu na put. I to, ako je ikako moguće, na neki put koji vodi van Srbije. Jer ko bi želeo da mu dete sutra živi na buretu baruta, u zemlji kojoj stalno neko preti, ako ne komšije, onda bar Kim Džong Un.

4 komentara

  1. Evo statusa, doduše, ne radi se samo o američkim studentima nego o studentima iz celog sveta, rekoh vam da mi je status pobegao, ali ne menja stvar 🙂

    status fb

  2. b

    Sinoc mi bas upade u oci ona reklama neka za pastetu ili tako vec nesto, u kojoj otac odraslom momku kaze : Volim te, sine !, a ovaj se prenerazi :)..ja sam cesto mojim decacima na tim porukama umela da crtam srca (od toga su obicno sizeli, ali mislim da je to vise bla predstava za javnost 🙂 )..a danas, kad god im saljem sms, ubacim tako neki smajlic, ili onog sto salje poljubac…matori su, obojica, ali su oni moja deca, i za mene uvek mali,, ima da im saljem ta srca d 101 i nazad..pa ce valjda i oni svojoj deci tako…

  3. H

    Ma koliko godina imali, uvek cemo pogledom traziti odobravanje roditelja.

  4. A

    Ni ja ne umijem da kažem mami da je volim, pa sam joj proslijedila ovaj tekst u zamjenu za to. 🙂

Ostavite komentar