Za ona dobra, stara vremena

Stara, dobra vremena su ona u kojima smo se više družili a manje gledali telefone, kad nam je u najvažnijim životnim trenucima bilo važno da su oko nas ljudi koje volimo, koji nas vole, a ne koliko ćemo lajkova dobiti na fotku koju smo postavili na mreže, a zbog koje smo, dok smo fokusirali kadar, taj značajan trenutak propustili, kad si nekome mogao da se isplačeš na ramenu a ne u inbox i potapšeš ga po ramenu a ne da mu šalješ emotikone „give mi five“.

I znate kako kažu u onom vicu – da su dva najtraženija čoveka u Srbiji žiranti, tako je isto teško naći dva čoveka sa kojima ćete sesti za kafanski sto, oči u oči, iili otići u pozorište, ili u šetnju, ma bilo gde, koji neće gledati u telefon.

Kad sam ja bila mala, a to, majke mi, nije bilo pre sto godina, ne pamtim vreme bez televizora, frižidera, fiksnog telefona, išli smo u obliku malih karavana na more, na izlete, rođendani su se organizovali u dvorištima a ne u restoranima u kojima odrasli šize zbog dece koja jurcaju okolo i prave rusvaj, mi nismo bili tvoja, moja deca, bili smo naša deca, ma više smo se družili, svakog dana smo ili išli kod nekoga ili je neko dolazio, popodne se ispijala kafa u dvorištu i svakome ko prođe pored kapije mahalo se da svrati.

U ime tih starih, dobrih vremena, jedna retro priča, a uz priču zamislite brkove od pivske pene iznad usta jedne male devojčice koje joj je tata prstom pravio:

Davnih godina, bračni par, najbolji prijatelji mojih roditelja, rešili su da odu da žive u jednoj od Amerika, da se isele. Da bi otišli, morali su da se razduže prema državi, da isplate sve svoje kredite što oni nikako nisu mogli odjednom. Niko od njegovih šestoro sestara i braće, ni njene četiri sestre, nije prihvatio da preuzme plaćanje tih kredita a da im oni šalju novac. Pa vole ih, naravno, i veruju im, naravno, ali ko zna kad oni tamo odu… Obavezu na sebe su preuzeli moji roditelji, takođe puni kredita, bile su to one zlatne šezdesete, godine kad su se svi kućili na kredite. Kada su stigli u Ameriku, prilikom prvog javljanja, rekli su da su čim su stigli morali da prodaju svoje venčane burme kako bi mogli da prežive par dana. Ako pretpostavljate da nisu mom ocu slali novac, varate se, za par meseci novac je počeo uredno da stiže, a na par godina oni su se viđali i to su bila prava slavlja.

Tokom jednog od njihovih boravaka u Srbiji, kad su se najavili da će doći kod nas, moj otac je napravio roštilj, izneo flašu viskija na sto, seo spreman da razgovor traje dan-noć. Ovaj ga belo pogledao i pitao – Šta ti je bre ovo? Kakav roštilj, daj mi sir, kajmak, čvarke, ja to tamo nemam, ’ebo te viski, pijem to tamo svaki dan, napravite mi gibanicu i dajte ovamo pivo!

Isto tako davnih godina, moj otac je naleto na autoputu na jednog Nemca kome se pokvario auto. Došlepao ga je do naše kuće, pozvao majstora, platio majstora i naredna tri dana smo svi gostili tog Nemca, na kom jeziku ni danas mi nije jasno, ali opet sve uz kajmak, sir, čvarke, kavurmu i pivo, uz to se valjda odmah svi razumeju i sporazumeju.

Vremena su se promenila, tako to ide s vremenima, danas nas uče da nikome ne treba verovati, da svako ima svoju brigu, prosto ne možemo izmeriti čija je veća, da kad nam neko zazvoni na vrata, prvo pogledamo kroz špijunku, pa odškrinuta vrata, pa da ga legitimišemo, pitamo jel poveo dva svedoka, ma znate kako su prošli jarići koji su poverovali da im mama koza kuca na vrata a ono bio zli vuk!

U ova nova, moderna vremena, uz sve sprave koje imamo da se što pre dogovorimo, dogovori traju danima, ponekad i mesecima, nema se vremena, bokte! U ona stara, dobra vremena, vremena se imalo na pretek, onda smo živeli, danas trčimo za životom. Onda smo se družili, danas se lajkujemo.

E, u ta stara dobra vremena, a ja čvrsto verujem da toga ima i danas, samo što ja ne vidim, ko zna gde se dešava neka dojavi 🙂 rođaci i komšije su se okupljali kad neko postavlja krov na kući, kad se peče rakija, kad neko odlazi, dolazi, kad se kosi, makar većina ne umela da drži kosu, kad se sadi, žanje, kad se okreće prasence na ražnju, za 1. maj ili onako, kad sina ispraćaju u vojsku, i sigurno znate da sve te situacije nisu mogle da se zamisle bez piva. Gajbi piva koje se hlade u potoku, ili su ih spuštali u bunare. Ritualno bi se obrisao znoj sa čela, evo vidim slike, a onda se ritualno i otvaralo pivo – pomoću upaljača, flaša o flašu, tako što bi čep stavili na ivicu bureta, bunara, a onda udarili šakom odozgo, zubima, sve je to ritualni deo ispijanja piva, uz obavezno – Živeli, brate!

Možete li uopšte da zamislite bilo koju scenu uz koju ne paše flaša piva ili scenu koju bi pivo upropastilo, recimo – čovek koji leži ispod automobila, pa kad pruži ruku pojma nemaš da li će uhvatiti pivo ili cvikcangle, kad se gleda fudbalska utakmica, popunjava tiket, uz reku, dok čekaš da trzne, uz ćevape, jagnjetinu, prasetinu…

U čast tih starih, dobrih vremena, Apatinska pivara je pravo pred nas lansirala retro bombicu, kao omaž starim, dobrim vremenima, kad smo se kucali stvarno a ne virtuelno, kad si tačno znao koliko ti vremena preostaje da naručiš i popiješ još jedno pivo pre nego što počnu u 23 sata da pale i gase svetla, kad smo bili otvoreni, kad su nam kapije i vrata bili otvoreni, kad se govorilo svrati, a ne javi se.

E, da, nije da sam odmah ukapirala, godine su mi bile potrebne da shvatim – ako je vino pivo piće bogova, pivo je definitivno piće muškaraca, uz koje ide i specijalan rečnik, čim počnu da ga piju muškarci se jedni drugima obraćaju sa – care, kralju, brate, legendo, majstore – sve vreme jedan drugog udarajući po ramenu.

Ovo je sponzorisan post od strane Apatinske pivare, muškarci znaju zašto, a post je da ženama bude jasnije 🙂 Ma šalim se, ukapirale su žene odavno tu ljubav pema pivu, ovo je da nam svima bude jasnije da nije isto i da nikada neće biti isto dok ne sedneš sa nekim oči u oči.

Za ona dobra, stara vremena – živeli!