Poštena zemlja

Objaviše neke novine, pre neki dan, ispovest devojke koja je bila žrtva seks trafikinga. Pročitah ja i na kraju umalo ne padoh u nesvest kad pročitah komentare dobro obaveštenih i nadasve moralnih korisnika interneta koji mnogo vole da pametuju al’ anonimno.

Elem, većina njih je zaključila da je to samo marketinški trik i da su to ‘’ciganska posla’’, išla mala da se švrćka okolo pa kad joj je dosadilo rešila da glumi žrtvu. Da poludiš. Naš narod još uvek živi u uverenju da smo poštena zemlja u kojoj neke stvari ne mogu da se dese a ako se baš i dese boli ih uvo ako lično nisu ugroženi.

Njen greh je mnogo veći nego što je greh neke fine mamine devojčice koja se prostituisanjem izdržava ali se to ne zove prostitucija nego – pametna sam pa sam našla sponzora. Lakše ljudima da prihvate da je neko tako odlučio nego da je žrtva. Nikako da se načude što lepo nije spodbila svoje prnje i pobegla.

A kad je prostitucija u pitanju ja sam se razbila pišući da je treba legalizovati, prvenstveno zato što postoji, zato što je tim ženama potrebna zdravstvena pomoć, zato što bi onda pobegle iz ruku svojih makroa i, na kraju, zato što je nelegalizovana prostitucija, ovakva kakva je kod nas – ima je al’ nas baš briga – samo sistem zlostavljanja žena koje rade za drugog, u većini slučajeva primorane, pod pretnjama, uplašene, isto kao devojka koju proglasiše blesavom što je sebi dozvlila da je majka proda i da je taj neko ko je kupio primorava da se prostituiše i lomi joj koske jer to nije radila onako kako je on zamislio.
Kad sam gledala polemiku oko toga treba li ili ne legalizovati prostituciju uglavnom sam se krstila gde nađoše goste, što ne obrađuju temu, šta lupetaju, da te bog mili sačuva.
Ne treba je legalizovati! Ako niste znali zbog čega zato, izjavi jedan, jer bi legalizacija prostitucije “pružila priliku mnogim ženama da se u nju uključe”.

Ako sam dobro razumela, mi koje se ne bavimo prostitucijom ne bavimo se njome samo zato što nije legalizovana… Da jeste, ih koliko bi nas bilo!!!

I tako, prisetih se ja mnogih životnih prilika koje sam imala a koje nisam iskoristila. Mogla sam da budem astronaut, pravnik, da živim na jednom drugom kontinentu, mogla sam, čak, u jednom trenutku da budem i žena ubica. Mogu i dandanas, neprekidno imam potrebu da nekome zavrnem šiju. A imam i prilika koliko god hoću. Samo, moje odluke uglavnom budu drugačije.

Sad ću možda postati prostitutka samo zato što mi je pružena prilika. Žensko sam, ko bi meni poverovao da neću.

Najstariji zanat na svetu će, izgleda, ipak ostati nelegalan. Bar na ovim prostorima gde žene rade sve za šta im se pruži prilika. Živo me interesuje da li su u onim zemljama gde je prostitucija legalizovana sve žene u nekom, kriznom, životnom, dobu povremene prostitutke ili umeju probleme da rešavaju i na neki drugi način.

Da li u tim zemljama zakone donose tek onako jer nemaju druga posla ili su taj, zakon, konkretno, doneli da bi rešili socijalni, zdravstveni i penzijski status žena koje se time bave.

Ovde će i dalje hapsiti prostitutke a njihovi makroi koji skupljaju “kajmak” će ostati nevini, njima se mnogo teže dokazuje krivica. Njihove mušterije naravno tek nisu krive. To vam je kao sa primanjem mita. Zglajzne onaj ko je primio i njegovo ime se objavljuje na sva zvona. Onaj ko je dao ostane po strani, nevin ko od majke rodjen. Morao je, još ga žale, a koliko ja znam kažnjivo je i jedno i drugo.

Ova zemlja je rešila da ostane poštena pa kud puklo da puklo. Al’ uvek nekako preko grbače onih kojima je pomoć najpotrebnija.

Problem je samo što da je ovde protitucija ipak legalna i organizovana ali na vrlo visokom nivou kad to nekome zatreba.

Davnih, osamdesetih godina ja sam šetajući kroz mili nam Beograd ušetala sa prijateljicom u jedan hotel, da odmorimo noge i popijemo kafu. I taman kad smo počele da je srkućemo bile smo, od strane dva ozbiljna gospodina, zamoljene da ustanemo i predjemo u jednu prostoriju. Naravno, ko bi pristao ali, bila sam šapatom upozorena da ne pravim gluposti, pod nos mi je podmetnuta neka legitimacija i dok sam trepnula našle smo se u toj drugoj prostoriji.

Bila sam nadugačko i naširoko ispitivana ko sam, šta sam i gde mi na pamet pade baš tu da pijem kafu. Ni jedan moj, to jest naš odgovor, nije zadovoljavao gospodu inspektore tako da sam se ja na kraju rasplakala i rekla da više ni jednu reč neću progovoriti, ne bez advokata, nego bez tate.

Desilo se ovo: u tom hotelu, tog trenutka, se odrzavao neki skup, nekih “svetskih”, i za “gospodu” učesnike je bila obezbedjena zabava koja je podrazumevala i devojke to jest i seks kao jagodicu na vrh šlaga. A ja im se tu našla kao neregistrovana i sumnjiva. Mislim neregistrovana od strane gospode inspektora, u to vreme još drugova.

I posle će neko da mi kaže da se prostitucijom samo bave niži slojevi žena, da je to bagra, kakva legalizacija, voli to da se …. I slično.

Legalizujte, bre!

Ili nećete zato što bi mnogo para otišlo u pogrešne ruke.

U ovoj zemlji će pre legalizovati veštičji zanat nego prostituciju.

Ja se, ovog trenutka, duboko zahvaljujem gospodi koja se protive ovom zakonu i tako me drže medju poštenim ženama, ko zna gde bih završila i šta bi mi pisalo u radnoj knjižici…

I jedno pitanje svim muškarcima koji se protive legalizaciji da bi sačuvali poštenje žena:

Kad vaša žena stisne zube i odradi seks sa vama u trenutku kad ne može očima da vas vidi a sve zbog mira u kući, novih cipela ili da sutradan ne bi ste arlaukali na svoju decu, šta je ona, gospodo?

Šta je žena koja uključuje telo a isključuje mozak i srce?

Pa, ne zaboravite da nisu sve žene u ovoj zemlji imale tu sreću da imaju vas. Da mnogo žena uopšte nije imalo sreće. I da i one imaju neku decu.

Bar im omogućite da pošteno žive od tog nepoštenog posla kojim se bave.

A smatram ih mnogo poštenijim. Ne lažu vas da vas vole…

I uradite nešto sa svima onima koji prodaju, kupuju i iznajmljuju decu. To je nelegalno, zastrašujuće i kako vidimo neuhvatljivo. Ima ga al’ ga ne vidimo.

To nekako ispade lakše nego da ja sama donesem odluku da se bavim prostitucijom.

Ne mogu ja kako ja hoću.