Povodom jednog jubileja – nije tačno da ne postoje dobrotvori

Sa sve većim korišćenjem društvenih mreža, u 21. vek smo ušetali orni za kritiku, to je nekako postalo društveni trend, i vrlo škrti kada je pohvala u pitanju. Skloni smo tome da se neprekidno žalimo kako čitamo i slušamo samo ružne vesti, da lepu vest ne možeš naći kao što Diogen nije uspevao da pronađe čoveka, a nije da ih nema, samo nam ne privlače pažnju. Takvo je vreme. Zato će ovaj post biti o nekim lepim delima.

Pre nego što se raspišem, mali uvod:

Krajem 19. i početkom 20 veka, procvetalo je zadužbinarstvo u Srbiji. Zadužbinarstvo kao svojevrstan oblik ostavljanja materijalnog i kulturnog dobra generacijama koje tek dolaze i koje se još ni ne naziru, seže daleko u prošlost, nije zamrlo ni za vreme Turaka, ali kako rekoh, procvetalo je u prvoj polovini 19. veka, sa ustankom za oslobođenje i buđenje nacionalne svesti.

Ako biste malo krenuli da istražujete o zadužbinarstvu, videli biste da su svi zadužbinari ostavljanjem zadužbina želeli da doprinesu očuvanju srpskog duha, srpskih moralnih i kulturnih vrednosti i doprinesu razvoju Srbije.

Najpoznatije zadužbine u Beogradu su zadužbina Illije Kolarca poznatija kao Kolarčev narodni univerzitet, Kapetan Mišino zdanje, ali teško je nabrojati sve zadužbine, isto koliko je teško nabrojati zadužbinare. Pored Kolarca, Miše kapetana, tu su i Persida Milenković, Nikola Spasić, Luka Ćelović i mnogi drugi.

Na osnovu zadužbinske želje Nikole Spasića, sagrađena je „Gradska bolnica“ u Beogradu, ona je temelj današnjeg KBC „Zvezdara“, Toma Vučić Perišić i Ilija Kolarac su osnovali fond koji je obezbeđivao sredstva da se svake godine održava parastos za pokoj duše našim vojnicima poginulim u Prvom i Drugom srpskom ustanku, u zadužbini Perside Milenković je danas Matematička gimnazija i tako redom…

I evo nas sad i ovde.

Ove nedelje, tačnije, 5. novembra Delta fondacija, osnovana sa ciljem da oživi zamrlo zadužbinarstvo u Srbiji, proslavila je deseti rođendan. Pored zadužbina koje ostavlja ovoj zemlji i generacijama koje dolaze, ova Fondacija je za proteklih deset godina dala mnogo donacija i realizovala mnoge humanitarne projekte.

Povodom ovog jubileja, Delta Fondacija poklanja Gradu Beogradu skulpturu „Odande-Dovde“ poznatih vajara Mrđana Bajića i Ričarda Dikona, koja će biti deo pešačke pasarele od Kalemegdana do Savskog pristaništa. Ovo umetničko delo ujedno je i treća zadužbina Delta Holdinga. Pre toga, Fondacija je sagradila i poklonila Beogradu 2012. godine Dnevni boravak za decu i omladinu sa invaliditetom „Sunce“ na Bežanijskoj kosi, a prošle godine Gradu Kragujevcu jednistveni sportsko rehabilitacioni centar za osobe sa invaliditetom u Srbiji, „Iskra“. Ovaj sportski centar na čijem sam otvaranju bila prilagođen je osobama sa svim vrstama invaliditeta, uključujući i slabovide osobe i osobe sa oštećenim sluhom. Ne znam da li je po njoj ovaj Centar dobio ime, ali na otvaranju je svirala jedna malena Iskra, slepa od rođenja, koja je stipendista Fondacije i za koju kažu da je jedna od pet najtalentovanijih đaka koje je u istoriji postojanja imala muzička škola u Zemunu.

Posle onih strašnih poplava koje su pogodile Obrenovac, kad smo se svi uključili u pomaganje na razne načine, sećate se kako je dobar duh vladao tih dana na društvenim mrežama, Delta fondacija je obnovila čitavu jednu ulicu, tačnije renovirala je 19 kuća i izgradila četiri nove u ulici Save Kovačevića, a ja sam na svečanom otvaranju novog poglavlja u životima ljudi koji su u poplavama izgubili sve, imala tu čast da na jednu kuću stavim kućni broj.

Možda neko od vas kao ja ume da kaže da bi najviše na svetu voleo da ode iz grada u neko selo, gaji ovce ili se bavi poljoprivredom, ja bih to stvarno želela, ali biće da nemam hrabrosti jer nisam ništa ni preduzela povodom toga. No, kako postoje oni koji imaju hrabrosti, jedna Jelena je otišla iz Beograda u selo nadomak Aranđelovca, vodi konjički klub i program hiporehabilitacije za osobe sa smetnjama u razvoju, a uz pomoć Fondacijinog projekta „Zasad za budućnost“ počela je da se bavi poljoprivredom, gaji organske maline, kupine i jagode, šta sve planira u budućnosti, možete pročitati ovde. Pored pomoći Jeleni da krene u avanturu gajenja bobičastog voća, projekat „Zasad za budućnost“ je  podržao još 12 organizacija koje se bave poljoprivrednom proizvodnjom.

Da niko ni u koga neće da ulaže, jer kako se priča, ko bi ulagao ako nije siguran da će mu se materijalno vratiti, opovrgava Fondacija jer nije sve u materijalnom vraćanju, mnogo toga je u ulaganju za čitavu zajednicu, pa je tako do sad stipendirala 762 mladih talentovanih ljudi među kojima je i Ivana Strander, priču o njoj možete pročitati ovde.

Za ovih deset godina Fondacija se može pohvaliti projektima koji su postali tradicionalni, među njima su „Trčim za decu leptire“, ako niste znali, deca leptiri su deca koja boluju od bulozne epidermolize, retke i veoma teške neizlečive bolesti od kojih im puca koža i otvaraju se žive rane. Tu su i „Treći roditelj“ (pomaganje socijano ugroženim porodicama), „Deda Mrazovi pomoćnici“ (novogodišnji paketići za decu iz socijalno ugroženih porodica), kao i „Fond za budućnost“ koji je počeo kao Program edukacije i stipendiranja dece bez roditeljskog staranja, a proširen je na učenike poljoprivrednih i ugostiteljskih škola. Sve osobe koje dobijaju pomoć iz ovih projekata su socijalno ili ekonomski ugrožene.

Na kraju, za ovih deset godina, Fondacija je Srbiji poklonila tri zadužbine, uspešno je sprovela 3.485 humanitarnih akcija kroz koje je pomogla 685.000 stanovnika Srbije. Neki od tih ljudi su ostvarili svoje snove, neki su najzad postavili čvrste temelje svojih života, neki su počeli ponovo, neki krenuli od početka. I ovo nije kraj, ovo je tek prvih deset godina, prvi jubilej.

Nadam se da će svi oni na najbolji mogući način, ne Fondaciji, nego Srbiji, svima nama, dati ono najbolje od sebe, neko znanjem i radom, neko zdravom, uspešnom i srećnom decom, neko isto ovako pomažući onima kojima je pomoć neophodna i da ćemo o mnogima od njih i njihovim delima tek čuti.