Home / Mahlat na sto načina / Nije sve u novcu

Nije sve u novcu

U mojoj familiji je postojala jedna Jermenka, nakon velikog progona Jermena iz Turske, nekako je završila u Šumadiji i tu se udala. Sa sobom je donela mnogo zlata u nakitu, danas nisam sigurna da je iko video to zlato, ali familijarna legenda kaže da se nikada nije odvajala od njega, da je na suknjama imala napravljene specijalne džepove u kojima ga je nosila, da je uvek bilo uz nju, čak i kad je išla da hrani svinje i da je njeno kretanje uvek pratilo zveckanje. Kad je umrla, nakita nigde nije bilo, svi džepovi na svim suknjama su bili prazni. Njena porodica je prekopavala voćnjake, štale, sve, samo nisu digli kuću iz temelja i nikada nisu pronašli taj nakit. Da li je taj nakit čuvala zbog straha od novog progona, da li je samo bila škrta, to danas niko ne zna, ali je porodici ostavila muku koju prenose s kolena na koleno – šta bi uradili kada bi pronašli to silno zlato.

Ne znam da li zbog ove priče, ali ja nemam nikakav odnos prema zlatu, odnosno nakitu kao nekoj dragocenosti, niti razumevanja za sve one priče koje čujem – kome je pripao prababin prsten sa brilijantima, pa ova druga strana smatra da je oštećena, uopšte, kakva su to nasleđa i porodične dragocenosti ako se odnose samo na procenjenu vrednost u karatima, nekretninama ili novcu.

Moje porodične dragocenosti čine stvari koje ne mogu da unovčim i po kojima se ne može proceniti moj „pedigre“, ni moje bogatstvo – poruke koje čuvaju rukopis moje mame, njene sveske sa receptima uz koje je zapisano još toliko toga, do njene omiljene pesme, pisma mog dede iz zarobljeništva, sve tako neke stvari potpuno nevažne drugim ljudima. Nemam kutije pod katancima u kojima čuvam sa prstenjem i ogrlicama i brigu da me neko ne pokrade, imam kutije, one obične, kartonske, pune uspomena. Kad ih otvorim, izlete sećanja, osmesi, mirisi, toplina.

Pre nego što pređem na stvar, poentu ovog posta  –

ove godine ste šerovali do izbezumljenosti neka pisma – mame deci, žene mužu, dede unucima, babe dedi, sva do jednog prepatetična i što se mene tiče smišljena u nekim redakcijama, ne može pismo puno ljubavi i životnih poruka da sadrži onoliko patetike jer život sam po sebi nije toliko patetičan, ali sve za klik. I kad god bih tako nešto videla, pa pročitala, pa napravila facu kao da sam pojela nešto kvarno, pitala sam se pokloni li osobi koja je to šerovala neko nežnost, ljubav, kad pada na ovu budalaštinu.

Pa još jednom pre poente –

Srbi su siromašana narod. U materijalnom smislu, mada smo i duhovno osiromašili u poslednjih nekoliko decenija. Taj kompleks siromaštva leče besmislenim trošenjem sve sa ciljem da se ne obrukaju. A Srbin vam se plaši da se ne obruka – kad ženi i sahranjuje, više brine da mu niko ne ode gladan, nego što se raduje ili tuguje.

Srbin će otići u gastarbajtere i tamo će raditi kao sumanut, sve ono što ne bi u rodnom selu, guliće hleb i paštetu, neće naučiti jezik zemlje u kojoj živi decenijama jer se druži u srpskim klubovima u kojima je vrhunac zabave, kad „o vratu obesi kravatu“, sve što zaradi ulagaće u zamak koji gradi na dedovini, da selo crkne od muke i da se vidi da za džabe nije otišao. Deci koju ostavi kod roditelja će dva, tri puta godišnje donositi po kofer garderobe, pa kupiti motor, pa mercedes, kuća će zauvek ostati neomalterisana, neki će i omalterisati i zlatne slavine turitin, ali na neke spratove se za života neće popeti, sve u svemu – od života ništa.

Prosečnom Srbinu je u životu najvažniji gladac. Vi pomislite – gospodin čovek, gospođa žena, kad, oni otvore usta i vi vidite da je to jadac. Jer Srbe vaspitavaju na onoj narodnoj – Odelo čini čoveka. Pretpostavljam da znate da odelo u mnogo slučajeva čini govno od čoveka. Ako ne znate, samo uključite televizor.

I na kraju, prosečnom Srbinu je najvažnije kakvu će sliku ostaviti, sve mentalne, fizičke i ekonomske sposobnosti ulaže u „šta će svet da kaže“, mnogo manje nego u ono što je najvrednije a što mu je kao palo s neba. Mnogo je ljudi o kojima svet misli da su duša od čoveka, dok istovremeno o njima najbliži misle da su nula od čoveka.

Sve u svemu, ovaj namoderniji deo ljudskog  bitisanja počiva na dokazivanju kroz trošenje da si vredan tuđe pažnje, sve kroz gluposti.

Ako ste stigli dovde, evo je poenta 🙂

Poleo je moj najdraži mesec u godini – svetlucav, iskričav, okićen, pun nade, „da nema te nade, sutra bih se ubio“, iščekivanja, strepnje i na kraju poklanjanja. Darivaće svako svakoga, najviše će se „otvarati“ oni koji nemaju mašte i koje boli dupe, to su uglavom oni koji imaju malo više para, ostali će se stiskati, sekirati, pisati čekove, znate već kako to ide.

U celom svetu je već nekoliko godina unazad u pojačanom trendu poklanjanje onih takozvanih home made stvari, pa šta god to bilo, makar najobičniji medenjaci sa cimetom.

Mesec je tek počeo, imate dovoljno vremena da napravite spisak ljudi kojima biste nešto poklonili zajedno sa željama da naredne godine život teče a ne curka kao kroz čvrsto stisnute šake i sasvim dovoljno vremena da nekima od njih napravite sami poklone. Ljubav i poštovanje se ne pokazuju parama već pažnjom, evo, ja sam pre neki dan od prijateljice dobila mirišljavu sveću, kaže, ti voliš te stvari. Istog dana sam dobila dva karmina. Njih odmah strpala u neseser, sveća evo je pored mene, ona miriše, ja uzdišem.

Kao što znate, ja sam ove godine naučila da heklam, hvala Maši, a sve je počelo tako što mi je ćerka za sve što sam rekla da ću kupiti odgovarala da ne kupujem, da sve imaju. Ja onda rešila da napravim sama, pa mi se osladilo, sad sam što se heklanja tiče već blizu diplomiranja.

A povod za ovaj post je – ovo sam napravila za Mašino prvo božićno drvo.

Onda me jedna osoba pitala da li bih to uradila jer ona želi da pokloni nekoj devojčici i ja sam bila tako, prilično raznežena i polaskana.

I uradila sam.

Dakle, nije da vas pravljenje bilo čega neće koštati, koštaće vas najviše vremena, pomalo i nerviranja, ali zadovoljstvo urađenim je nemerljivo.

Napravite kolače, ispletite kapu, sašijte nešto, toliko toga je što možete napraviti i što će biti vrednije od bilo čega što ćete kupiti, a što neće sadržati ni mrvu vaše duše i što će sadržati ono neprocenjivo – da ste nešto specijalno radili za određenu osobu. Pa koga to ne bi oduševilo.

To sam htela da vam kažem 🙂

Pročitajte i

Kako se rađa baka

Imala sam svakakve ludačke ideje, da izdejstvujem nekako da prisustvujem porođaju, da držim sve na oku, moje dete, bre, ja najbolje znam kako treba s njom i šta će joj faliti i šta neće i na šta je osetljiva, da asistiram, dajem instrukcije i jednog trenutka kažem – more, maknite se svi, nemate pojma, ja ću. Taj sam tip majke. Ludak.

Jedan komentar

  1. Masa če mati predivne uspomene na ove dane. Zaljubila sam se u Vaše rukotvorine. Ruke Vam se pozlatile.
    Sreten praznike Vama i svima koje volite želim od 💜

Ostavite komentar