Pretucite i mene

Teofil Pančić, kolumnista nedeljnika Vreme, napadnut je i pretučen metalnom šipkom sinoć oko 23 časa u gradskom autobusu u Zemunu.

Ne znamo zbog čega. Pretpostavljam da je zbog toga što misli pa se još i usudjuje da kaže ono što misli a i da napiše.

Razlika izmedju nas i Teofila Pančića je u tome što je on mnogo duže prisutan u javnosti odakle apeluje na zdrav razum a mi mnogo kraće na blogosceni odakle pokušavamo to isto, za njega se zna, za mene i slične meni se ne zna. Razlika je i u stilu. I dobro, ponekad u stavovima ali suština svega ovoga je ista. Nema da misliš!

Razlika je u tome što se istupanje Teofila Pančića ne može ignorisati, postoje zvuk, slika i zapisi a blogeri mogu iako i njihovi zapisi ostaju za ’’sva vremena’’.

Tragedija je u tome što srpski narod još uvek pet sati dnevno sedi i gleda u kutiju u kojoj veruje, što je najveći prosek u Evropi. Da ne sede toliko i sekiraju se ko koga, zbog čega, ko je koga ostavio i budno prate kad će da stigne naredba da uz ’’ura’’ krenu u osvajanje onoga što je srpsko a nije se znalo sačuvati, videli bi da postoji još ljudi koji nisu podlegli svesrpskoj euforiji – mi smo u pravu i kad nismo, nebeski narod zemlje Srbije, imamo potencijala da budemo Švajcarska, samo čekamo ko će da nam nabije, koliko god da je loše ima meste gde je gore, strpite se, lep predsednik, nije da mi nismo u pravu nego su oni tamo u Evropi glupi, ne razumeju nas.

Samo da vidim šta će sad uraditi policija policijske zemlje u kojoj živim.

Je li ovo odgovor na stav Ustavnog suda Srbije da su pojedine odredbe Zakona o javnom informisanju van ustavnog okvira i mogu ugrožavati slobodu štampe?

Ne možemo da vam sudimo ali možemo da vas bijemo.

Toliko puta sam napisala da mišljenje ume da boli. Ne onoga ko misli nego onoga ko očekuje da drugi misle umesto njega ali strogo po direktivama i nezvaničnim dekretima i koji van tog uskog mišljenja – ne može nam niko ništa – ne umeju da se snadju.

Više ne znam u kakvoj zemlji živim.

Još uvek se ne plašim.

Zgrožena sam.

Nisam od onih koje bi obukle majicu – Svi smo mi Seve.

Ali ću vrlo rado da obučem majicu – I ja sam Teofil. Zbog slobode.

Nemam mogućnosti, rekoh, sitna sam blogerka, da zatražim stav predsednika koji o svemu ima kategoričan stav, mislim, prozivaju ga da iznese svoj stav čak i prevareni turisti, ali me strašno interesuje da li bi rekao da on apsolutno ne podržava napad na novinare i da će učiniti sve da do toga više ne dodje.

Do sledećeg novinara.

Ili sledećeg zakona kojim će novinarima sačuvati život po sistemu – u se i u svoje kljuse.

A Srbiji ovakvu demokratiju!

Inače, vidim na Twitteru komentare da je Teofil neoprezan što se vozi gradskim prevozom, pa još ka Zemunu, pa još kao običan čovek… mnogo, bre, brkate stvari. Ispašće da je on kriv. Da se nije vozio, da ne priča to što priča ne bi mu se ništa desilo. Je l’ tako?

Dokle taj stav – adj’ mi da se sklonimo od budala.

Budale vam vladaju životom.