Home / Mislim, dakle postojim / Psihologija ženske tašne

Psihologija ženske tašne

Ili sme li muškarac da gvirne u tašnu svoje žene ili devojke, ne d’o bog ruku da gurne.

Tema  mi pala ko kec na deset da malo skinem „prašinu sa bloga“, minule godine mi se ništa nije dešavalo sem kuvanja, nigde nisam išla, sve je toliko bilo „dan mrmota“ da nisam imala o čemu da pišem.

Juče sam napisala ovaj status i nije mi palo na pamet da bi komentari mogli da odu u pravcu – šta on ima da brlja po tvojoj tašni. Ništa, vala, i kad bi brljnuo ne bi ništa našao jer ja u tašni i u mirnodopskim situacijama nosim samo neophodne stvari, a u ovoj vanrednoj imam – novčanik (inače mi nikada ne stoji u tašni, samo kad negde idem), telefon, ključevi, alkohol, maske. Otprilike mi tašna i nije potrebna pa sam letos sebi sašila neseser za te neophodne stvari jer mi je tašna nekako teret na bližim lokacijama.

Moj hazbend zavlači ruku u moju tašnu svaki put kad se desi da me pita gde je nešto, a ja odgovorim – tamo u mojoj tašni. Ako ovo nije dovoljno šokantno, moj hazbend zna šifru za moj telefon, pasvord za mejl, sve pasvorde za sve društvene mreže. Nisam sigurna baš da bi znao kad bih ga sad propitivala koliko je zapamtio gradivo, ali milion puta sam mu rekla – vidi ko mi je poslao poruku, loguj se na moj mejl, pas je taj i taj, pogledaj jel mi stiglo to i to, bilo je tih situacija. Možda nisam u pravu, ali ništa od ovoga ne smatram svojom intimom u koju on nema pristupa, mi prosto tako funkcionišemo. Moj hazbend je pre mene video da mi je neki bivši slao poruke i od toga nije nastala bračna drama i sad se dobro zezamo na tu temu. Ja sam u njegovom novčaniku, i to kad je kupio nov pa mi rekao da mu ispraznim stari kako bi sve spakovao u taj novi, pronašla u nekoj pregradi sliku njegove bivše žene i opet nije nastala bračna drama. Nije me ni žacnulo, zaboravljena fotografija, gle čuda. Rekao mi da je bacim, e to nisam htela, izvini, baci je ti. O, desilo se i da je mog hazbenda kontaktirala bivša devojka kad se razvela pa se njega setila, a on me pitao šta da radi na predlog da se vide. Rekla sam mu ono što bih rekla svakome  – tvoja stvar, ali ako me pitaš za mišljenje, kao što me pitaš, malo je, znaš, čudno da dođe iz drugog grada da bi tebi plakala na ramenu, ima valjda majku, sestru, brata, najbolju drugaricu, sam odluči, nemoj samo meni da se natovari na život. Zvala ga je i zvala, kako je to rešio ni danas ne znam, na život ni na brak mi se nije natovarila, znači rešio je kako treba, detalji su nevažni.

Nemam pojma, morala bih baš duboko da se zamislim da li je ovo stvar poverenja, odsustvo intime ili prevelika intima, zaista ne znam, kako rekoh – mi tako funkcionišemo, ne smeta njemu, ne smeta meni, već sam pominjala, moj hazbend je meni hazbend, najbolji drug, najbolja drugarica, osoba kojoj najviše verujem, onaj pred kim nemam tajni i kome kažem ono što ne kažem nikom drugom.

Kad smo se upoznali, imala sam 43 godine, bio mi je pun kufer svega, udvaranja, ludila, zaljubljivanja, odljubljivanja, laži, pravdanja (većina muškaraca vas kad tad dovede u situaciju da se pravdate za nešto što vam na pamet nije palo), bilo je to naše drugo viđenje, naručili smo pizzu, otvorili vino i ja sam mu u krilo, život, razum,  osećanja, prosula svoj prethodni život, rekla sam mu neke stvari koje nisam nikom drugom. Na sve to moj hazbend je rekao – Svi imamo prošlost. I nikada, evo još mesec dana kako smo petnaest godina zajedno, ništa od toga mi nije „nabio na nos“, ponovo me isleđivao i slično.

Da biram naših deset najlepših večeri, ova bi bila među prvima, biće da je tad u stvari sve počelo.

U odnosu na to – jebo moju tašnu!

A u vezi sa tašnom.

Da li ste ikada razmislili zašto vaš muškarac ne sme da gvirne u vašu tašnu ili ne sme samo zbog toga jer, eto, to je pravilo?

Da vam neko drugi zavuče ruku u tašnu, komšija, prijateljica, šef, to je pitanje bontona, ali šta predstavlja ruka muža ili dečka sa kojim ste intimni, sa kojim delite život, mnogo više od sadržaja vaše tašne?

Ako niste znali, sve u našim životima ima korene u dalekoj prošlosti, nešto pratimo, nečemu se protivimo, ali sve vuče daleke korene pa tako i stav prema ženskoj tašni.

Većim delom onoga što nazivamo istorija, ženama je bilo zabranjeno da nose tašne, odnosno torbe, tašne su izum modernog doba. Žene su uglavnom imale pravo da nose male platnene torbice u koje je mogla da stane maramica koju je trebalo a ispusti u određenom trenutku i nešto od tadašnjih kozmetičkih sredstava, a znate koliko je to u odnosu na danas bilo ništa.

Torbe su bile rezervisane za muškarce, u njima su nosili oružje, alat i na kraju novac. Muškarac se brinuo o udobnosti svoje žene i o njenim finanskijskim potrebama.

Ženska torba ili tašna predstavlja veliku prekretnicu u ženskoj autonomiji, ona je bukvalno simbol emancipacije.

S protokom vremena, sadržaj ženske tašne postao je neiscrpna tema psihologa, znate ono – šta sadržaj vaše tašne govori o vama…

Ženskom tašnom se bavio i Frojd koji je u svom „Uvodu u psihoanalizu“, najjednostavnije rečeno, žensku tašnu uporedio sa matericom – simbolično mesto koja ima za cilj da zatvori i zaštiti.

Tašna po Frojdu nije je jedini seksualni simbol vezan za odeću i aksesoare, jelte, tu su i cipele, kape, kutije za nakit, donji veš, dosta toga što je šuplje i prazno po njemu je vezano za žensku seksualnost.

Od Frojda do danas, ženska tašna je modni dodatak koji predstavlja intimnu vezu sa ženskom psihom i ličnošću one koja je nosi, ona, kažu, diskretno saopštava brojne informacije o ženi, od kojih su neke izuzetno intimne.

U ženskoj tašni zaista možete da pronađete sve i svašta, počevši od uložaka za ne daj bože, kondoma za ne daj bože, rokovnika, rezervne obuće, ključeva, šminke, da ne nabrajam, kažu da je svako sređivanje tašne, ono kad je istresete na sto da konačno i same vidite čega u njoj ima pokušaj da sredite svoj život, a da tašna puna svega i svačega, koju nosite gde god krenete, privremeno zamenjuje mir doma, intimu doma, da noseći svašta u tašni prosto sa sobom nosite delić sigurnosti svog doma.

I na kraju, nošenje tašne ili velike torbe u kojoj samo nema „od popa ušiju“, po psiholozima predstavlja nesvesnu potrebu da se žena zaštiti, kažu da  ona time sa sobom nosi psihički mentalni, emocionalni i intimni prostor, privatnost svog doma koju neprekidno brani (a često smo u situaciji da branimo svoj dom, šta god to podrazumevalo, priznaćete) od radoznalih očiju i zaludnih usta.

Znači, opet najjednostavnije rečeno, u vašoj tašni ste vi, vaš dom, oni koje najviše volite, oni koje želite da zaštitite.

I u nju stvarno niko ne sme da baci pogled, zabode nos ili gurne ruku, ali oni koje štitite tom tašnom i njenim sadržajem… to je već odluka svake od nas.

Na kraju, pišući ovo – moj hazbend je deo moje tašne.

Iz rubrike – Evo s kakvim se predznanjem nosi tašna.

Pročitajte i

Vreli dani u Alabami

Ed... Da sam ti otvorila vrata obučena samo u celofan, da li bi i dalje gledao bejzbol utakmicu? Ed: Ne, dušo, zatvorio bih te u ludaru. Koliko puta su vam rekli da ste lude ili spremei za ludnicu samo zato što ste izašle iz okvira pravila ponašanja? Ili zato što ste vi želele jedno a oni oko vas sasvim drugo?

Ostavite komentar