RainDog mi napao blog i ne pušta

Molim poštene blogere da me odbrane inače ću da počnem da štrajkujem.

Skoro, pre neki dan:

pošla po ‘leba. Idem ulicom i mislim na nešto. Prema meni ide žena i vodi tele maskirano u kuče. Lepo. Crno. Ima teleće oči. Kako mi pridjoše tako ono tele, umesto da mukne i poželi mi dobro jutro, poče da reži i naskoči na mene sa sve čeljustima, repom i sve četiri. U roku od odma’ sam se pretvorila u vatrogasnu sirenu i počela da bežim, zaustavih se kod jednog drveta.

Ona žena cima ono tele i vrišti na mene:

Šta mlatiš tom rukom, mislio je da hoćeš da ga udariš. Pa jes’ logično, bolje on mene nego ja njega.

Ode ona ne stigoh da je oteram u pizdu materinu.

Ostadoh kod onog drveta, srce mi sišlo u pete, želudac se popeo u grlo, jezik se vezao, noge klecaju, ne znam ‘de mi dupe a ‘de glava.

Gledah u ono drvo i čudom nisam mogla da se načudim što ne uelteh u prvu radnju nego pretrčah ulicu i zapeh do drveta. Mačka nisam. U životu se nisam uzverala uz drvo. Da sam uspela morali bi vatrogasce da zovu da me skidaju. S’ drveta mislim.

Mlatila rukom! Kreten! Magla sam lepo da nabijem ruke u džepove a ne da izazivam kučiće.

Obrnem na levo krug, sve misleći da slučajno ne mlatim rukama, da ne prodje neko pored mene, ne pomisli da hoću da ga udarim pa zavali on mene, onako preventivno.

Danima ne mogu da se smirim a kad vidim neko kuče, more pudlu kad sretnem, odma nabijam ruke u džepove i prelazim na drugu stranu. Za svaki slučaj ako opet nekom kučetu padne na pamet da me zaskoči ili ako počne o meni pogrešno da misli.

I taman se primirila kad danas Rain.

Kaže, ‘oće me spamuje dok ne popizdim i kažem – ‘Oću!

Sad, ja mogu na drvo al’ ko će me skida…