Home / Lepa Srbija / Razgovor sa Veljkovom mamom – Zajedno za Veljka

Razgovor sa Veljkovom mamom – Zajedno za Veljka

Pričam ti priču koju znaš

U trenutku kada ih prvi put ugledamo posle dugih devet meseci pošto su rasli ispod našeg srca, prvo pitamo da li je sve u redu, a kada nam ih prvi put spuste na grudi brojimo im prstiće, deset na rukama, deset na nogama… Onda se radujemo njihovim prvim gramima, prvim kilogramima, prvim zubićima, prvim rečima, tešimo ih dok bi se rasplakali zajedno sa njima zbog prve injekcije, govoreći kako ta mala iglica nije ništa, da heroji ne plaču…

I život teče…

Pričam ti priču koju ne znaš

Jednu od mnogih priča zbog kojih kucneš u drvo tri puta, kada ih čuješ, da ne čuje zlo.

Možda ste ovih dana na društvenim mrežama „upoznali“ Veljka, dečaka sa šmekerskim manekenskim osmehom. Veljko je jedno od one dece kojima niko ne priča da heroji ne plaču zbog male, malene boce… On je dečak za koga nikada ne biste pomislili da živi sa ozbiljnom, teškom dijagnozom od rođenja.

Ali ovaj dečak na slici sutra puni 14 godina i ima samo 30 kilograma. To, koliko je sitan za dečaka njegovih godina se na slici ne vidi. Od rođenja živi sa bolešću zbog koje je prošao toliko toga da ne možete da poverujete da je sve to stalo u jedan tako mali život. Pročitala sam juče ovu priču njegove mame.

Razgovor sa Veljkovom mamom

Danas sam se čula sa njom.

Veljkova mama zna da njihova priča nije usamljena. Zna koliko dece živi sa teškim bolestima. Zna koliko priča svakodnevno čitamo u novinama, na društvenim mrežama, o deci za čija skupa lečenja roditelji nemaju novca i da se svi oni nadaju da ćemo mi, „ljudi dobre volje“, kad kucnemo tri puta u drvo, otići do banke i uplatiti naše malo za njihovo mnogo, ono mnogo koje se zove – život. Zna da ima priča koje su teže od njene, da ne možemo svima da pomognemo, ali…

Ako ste pročitali njenu priču, mogli ste videti da je Veljko uprkos bolesti imao srećno detinjstvo, da je uprkos bolesti i dalje srećan i uspešan dečak koji dugo nije bio svestan toga da ima veliki zdravstveni problem i koji, eto, zbog bolesti samo ne izgleda kao četrnaestogodišnjak već kao devetogodišnjak. Bavi se sportom, zdravo se hrani, ide u školu, ima drugare, ima osmeh srećnog deteta.

Danas, posle svega što je prošao, Veljko se još jednom utrkuje sa vremenom,  nalazi se na onom mestu koje ga je godinama čekalo, pred transplatacijom bubrega. Ima tu sreću da će mu bubreg dati njegova mama. Mama ima samo dva bubrega, jedan će dati njemu, taj bubreg je sada ono za šta kažemo – dala bih mu oko iz glave, drugi će ostati njoj kako bi mogla da brine o njemu. Za ovu operaciju imaju samo jednu šansu, mama samo jednom može da mu da bubreg.

Ono kroz šta su oni prolazili svih ovih godina, živeći kao da bolest ne postoji a znajući da transplatacija čeka iza nekog ugla, ja ne mogu ni da zamislim. Ne umem. Samo znam da Veljko ima još jednu šansu, i da mu tu šansu treba dati kad je već ima, u još jednoj  operaciji, u maminom bubregu, u nekih sedamdesetak hiljada eura.

Tu šansu možemo da mu damo mi.

Zato vas molim da pomognete da što više ljudi čuje priču Veljkove mame, ili šerujte ovu priču, svejedno.

Verujem da u ovoj zemlji postoji 7.000 ljudi koji mogu da uplate po 1.000 dinara, ili 14.000 ljudi koji mogu da uplate po 500, ili 28.000 ili još više… I da će Veljko otići na tu operacju posle koje će ponovo roniti, igrati tenis, fudbal i biti i dalje srećno dete kakvo jeste, uprkos bolesti sa kojom živi.

Veljku je sutra rođendan na koji ne može pozvati drugare jer nažalost, neko od njih može doneti neki virus, deca ih obično lako prebole ali oni u ovom trenutku za Veljka mogu biti kobni.

“Život je lep, to je ono što u ovoj jurnjavi mnogi zaborave ili prestanu da vide…
Samo zavisi kroz kakve ga naočari gledate…
Lepo je što postoji toliko ljudi koji žele da pomognu i to čine.
Možda su nam i ove teške stvari date, da se ne bismo potpuno otuđili i zaboravili da smo kao jedinke mali i nevažni, a da zajedno možemo mnogo…” (Veljkova mama)

Pročitajte i

Međunarodni centar za muziku “Eva” – nova škola za velike i male

Danas imate utisak da su roditelji u Srbiji podeljeni u dve grupe, jedna bi da …

3 komentara

  1. Od kako sam procitala tekst, mozda dva, tri sata, razmisljam o Veljku i svoj ostaloj deci kod nas, ciji roditelji mogu samo da svisnu od bola. Ima i nekoliko sjajnih udruzenja koja se zalazu i bore za zdravlje dece…elem, nisam imala komentar na tekst, hvala Mirjani sto ga je podelila sa svima.

    Upravo sam naletela na ono sto me boli u svim u cinjenicama, a verujem da i vama nije svejedno…

    http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/370827/Placamo-27-milijardi-godisnje-za-30000-sluzbenih-automobila

  2. „Možda su nam i ove teške stvari date, da se ne bismo potpuno otuđili i zaboravili da smo kao jedinke mali i nevažni, a da zajedno možemo mnogo…“ Kada shvatite da ne postoji loša stvar koja nam se može desiti u životu, ma koliko teška bila, pobjedili ste sebe i sve strahove, imate potpunu naklonost onoga ko brine o svima nama. Nadam se da će biti još ljudi iz Crne Gore koji će pomoći da osmjeh koji nosi Veljko nastavi da raduje njegove najbliže i sve nas.

  3. S

    Ovog meseca sam uplatio 3 pomoci (jedna je za Veljka) sto za gladnu sto za bolesnu decu. Mogao bih jos 300 ili 3000 i opet ne bi bilo dosta, a i nemam toliko novca. Ne vredi frustrirati se sopstvenim limitima, kao ni pricama o tome na sta sve drzava trosi pare. Trosice ih uvek, ma ko bio na vlasti i kakva god drzava bila. Jedina mogucnost je da sto vise ljudi cuje i vidi neku pricu i odreaguje prema sopstvenim mogucnostima. Jedna SMS poruka od 30 din ili nesto vise.

Ostavite komentar