Razumevanje

Je nešto što meni mora da kipi na uši uvek i svuda, u svim vremenskim prilikama, i kad je pun Mesec, i kad patim od PMS-a, kad preko puta mene sedi neko ko govori razumno a iznad svega kad se suočim sa nekim ko je potpuno nerazuman.

To mu valjda dodje izdizanje iznad situacije. I napisah jednom, izdižući se iznad situacije i mantrajući u sebi – nema veze, ćuti, trpi, pravi se lud, pusti, ne ulazi u raspravu nema vajde –je ono što dovodi do toga da nekim stvarima vladaju budale. Dakle, ne suočavati se sa budalama i ne pokušavati da ih upozoriš da prave i pričaju budalaštine jer si ti, kao iznad. Nivo!

Malo je veliki napor da uvek moraš biti pametan. Bar meni. Ponekad bih baš da se opustim i ne budem pametna.  Onda obično dobijem packu da to nije lepo, ja pametna žena pa pravim gluposti. Znači gluposti i budalaštine su rezervisani samo za pojedine ljude koji kad uhvate ne puštaju.

Glede jučerašnjeg komentara koji sam dobila i glede svih komentara koje dobijam i brišem… dokle ja to treba da trpim i dokle da slušam kako je to normalno?  I da li magarca manje tovare ako se ne buni ili više? I kako da se odbranim?

I kako ja, bilo čime, što napišem, remetim život onih koji su to pročitali, do te mere da moraju da me upozore i iznesu svoju stručnu dijagnozu?

Da li sam ja, ikada, bilo kome, napisala da je ono što ljudi umeju meni da prikače? Da li je normalno vredjati nekoga samo zato što se ne slažeš sa njim? I da li je normalno da malo, malo, pa se neko pojavi da me upozori kako pišem o neprimerenim stvarima i da bi mi mnogo pametnije bilo da pišem o pčelama i pticama? A i tu ima razmnožavanja.

Dakle, ja sam prekršila pravila lepog ponašanja objavljujući komentar sa mail adresom koja možda postoji a možda i ne postoji. Malo zeleno svetlo za sve one koji bi se pojavili da mom psihološkom profilu pridodaju još nešto – samo vi napišite, imate pravo na svoje mišljenje, ona to ne sme da objavi jer zna da kriši pravila. Jedno je mišljenje, drugo je vredjanje.

Naravno, svako ima pravo na svoje mišljenje i može da ga iskaže vrlo pristojno, čak ne mora ni da ga argumentuje.

Meni se, iskreno, smučilo sve ono što mogu da nadjem u svojoj administraciji. Ja nisam online časopis gde lepo, jasno, piše da uvredljivi komentri neće biti objavljeni pa ih sve objavljuju i gde oni komentarišu jedni drugima svašta kažu.

Ovo je moj blog na kome ja pišem šta hoću i svako ko dodje mora pristojno da se ponaša. Isto onako kako se ja ponašam na drugim blogovima. Najprostije pravilo.

Kud god krenem neko je zatvorio komentare zbog ovakvih stvari. Ili prestao da bloguje.

Sa dva blog sistema sam ‘’oterana’’ samo zato što pišem kako pišem, valjda remetim ružičastu sliku, ko bi znao.

Ovo je sad moje. Ili će se svi ponašati pristojno ili ću ja ubuduće isto tako biti nepristojna kako sam bila juče kad sam objavila onaj komentar.

Usput, kad god sam negde, na nekom blogu, napisala da se ne slažem sa napisanim opet sam dobila karakteristike koje idu do toga da sam jadna, ovakva, onakva, sedim, čitam i ne mogu da verujem. Moji domaćini uglavnom ne reaguju jer, zaboga, valjda znaju da moraju da poštuju svoje čitaoce.

I tupim ovde pokušavajući da istresem svoj bes…

Koga ja ugrožavam kad sedne da čita ono što sam napisala? I šta ko ima od toga što sam ja baba, kurva i slično. Neka sedi i raduje se što on nije kao ja.

Na ovo uglavnom dobijam odgovor da se ne bakćem, da je ovo internet! Ma kako da nije. Ovaj blog je deo mog života, isto kao sve ostalo, i na njega reagujem emotivno isto kao u drugim situacijama.

Sve je nekako postalo problem, što pišem, šta pišem, koliko pišem. Šta koga briga za to. Može da me konzumira ili ne konzumira, ili da me dozira po potrebi.

Imala sam situacije kad sam sedela ispred monitora i plakala. Nedostajalo mi je razumevanje, neke stvari ne mogu da razumem. Sad na njih reagujem hladnije i bezobraznije. I to problem?

Ja sam samo jedna blogerka koja se zabavlja pišući i uživajući u komentarima i čitajući ono što drugi pišu. Jedna od stotinu.

Sa gomilom napisanog se nisam složila pa nikome ne postavih dijagnozu niti sam zadirala u njegov intimni život. A ni u džep što se meni desilo.

Mogu još izvesno vreme da glumim pametnu, popuštam i puštam budale da vladaju mojim blogom. Dok ne poludim i sve ovo batalim. Onda će mi biti žao. Još uvek skupljam svoje tekstove pobrisane u trenucima ludila.

Ako sad ja priznam da sam nezadovoljna, frustrirana, nikakva majka, kurva, kreten, da nemam žutu banku u džepu, da su svi bolji od mene, da sam nikakav čovek (!),  hoće li to biti dosta. Hoće li se nemirne duše zadovoljiti mojim priznanjem ili šta?

Više me ne interesuju pravila. Ako svako može da ima svoje mogu i ja svoje.

Što se dolaska na moj blog tiče ono je samo jedno – pristojnost.

I sad ne bih da glumim budalu pa napišem da ću prestati sa blogovanjem jer u to uopšte nisam sigurna pa da me vi kao tešite i govorite kako uživate u mom pisanju, da je to glupo i slično.

Ali stvarno mi se smučilo.

Tinja već izvesno vreme.

Ko se, iz bilo kog razloga, oseća ugroženo na mom blogu bolje bi bilo da ne svraća.