Home / Život piše romane / Romini (I mi Cigani imamo dušu)

Romini (I mi Cigani imamo dušu)

Danas. Prevoz. Iznad vozača, malo udesno piše:

Broj putnika, ljudi 109
Mesta za sedenje 25

Počeh da kontam, da bi bio putnik moraš da budeš čovek, lepo je naglašeno. Da sede mogu i oni koji nisu ljudi, nije naglašeno.

U tom mom razmišljanju od koje li sam vrste ja koja sedim ulazi Ciganka i seda pored mene.

Cigani su oni koji od skoro nisu Cigani nego su Romi. U toj veliko reči Rom se ogleda sva naša briga za njih, svo naše poštovanje, svo shvatanje da su i oni ljudi malo tamnije boje kože, da se radjaju, žive, radjaju decu, umiru, imaju svakodnevne brige. Njihove brige nazivamo ciganskim poslovima.

Kad se Cigani žale na svoje probleme, kad se pobiju, kad se svadjaju, to su ciganska posla. Kad sve to mi radimo to su neki viši interesi, vrištimo na državu, naše svadje, tuče, ubistva su nekako drugačiji i na nivou.

Kad neko opljačka kiosk on je visok ili nizak, crn ili plav, tridesetih ili četrdesetih godina, ima neki opis. Prošle godine je neki muškarac opljačkao kiosk i mediji su objavili da je pljačkaš po opisu Rom. Ja se oduševila, stvarno, opis vredan toga da svi Cigani budu osumnjičeni. Mislim, još nisam nigde pročitala da je neko po opisu Srbin.

Elem, Cigani su Cigani uvek i svuda sem u predizbornim kampanjama kad postaju Romi. I u nekim programima raznoraznih vladinih i nevladinih organizacija koje trube o inkluziji Roma.

Da sam ja politički korektna kao što nisam napisala bih da je pored mene sela jedna Romkinja. Nije, brate, sela je Ciganka u svom koloritu Ciganke. Sedimo ona i ja, dve koje nisu ljudi od onih 109 koji mogu da stanu u vozilo javnog prevoza nego su od onih 25 koje mogu da budu bilo šta.

Ona plače. Šmrca u neku maramicu. Jebe državi sve po spisku. Kuka na sebe kukavnu. Ja je pogledah i kako je pogledah tako ona u jednom dahu, kroz suze ispriča – konkurisala je za stan iz nekog socijalnog programa. Odbili je. Ne zato što ne odgovara uslovima nego zato što joj nisu rekli da svaki “papir“ mora da podnese u dva originalna primerka.

-A, znaš, gospoja, gde sam sve bila, i u opštinu, i na biro, i u socijalno, i u dom, dvoje dece mi u domu, što mi nisu rekli da moraju po dva papira.

Rekli joj da se žali.

– Ja to ne umem ni da napišem, šta ti misliš, gospoja, šta će oni da rade sa tom žalbom.

Jebiga, šta će da rade… gurnuće u neku fioku, neće da urade ništa, kao što ništa ne rade. Al’ kako to da joj kažem, ne usudjujem se da joj se pridružim i ospem paljbu po državi pa da joj tako zajedno u punom tramvaju slatko jebemo milu majku i ko je napravi.

Plače i priča kako nema krov nad glavom, kako se muči, “mnogo se mučim , gospoja…“ , kako ima samo jednu šupu i “klozet u dvorište“, kako je htela da radi po kućama al’ je niko neće, “kažu ti ćeš da kradeš“, “i kažu mi, šta kukaš, budi srećna, tebi deca idu u školu…“

Jebi ga, nekome je normalno da mu deca idu u školu, neko zbog toga treba da bude srećan. Sve zavisi od toga kako se rodiš.

Plače, priča, lepo mi došlo da se zarožem sa njom, šta drugo mogu da radim.

“Nas Romine, gospoja, niko neće!“

Kako reče “nas Romine“ duša me zabole. Došlo mi da je vodim kući.

Kakvi, bre, Romini! Vi ste Cigani i ne znam šta fali tome. Šta vi imate od toga što ste Romi kad je to samo politički korektna reč, kad vas ogradjuju, getoiziraju, kad vas, bre, stvarno niko neće.

Ceo dan sam nikakva. Samo zamišljam nju, jadnu, kako ide od šaltera od šaltera, kako nema pojma gde će i kako ne sme za sebe da kaže da je Ciganka. Čula da to nije politički korektno. Zna da u ovom društvu od skoro treba da bude Romkinja. Al’ ne ume da kaže.

I lepo zna da je niko neće. Njih niko neće. Zvali se Cigani, Romi ili Romini. Svejedno.

Pesma na poklon:

SLAMKA

Ja sam dete koje u zamotuljku
nehajno spava ispred crkve

Prodjite i ne gledajte me u oči
imam dlanove za zabavu
i snove za lastavice

Prljave noge
stari šal kao nezaslužena kazna
prodjite i ne gledajte u slamku
nikada ne plačem
manji od crva
prosim za moju majku.

Počeće zima
tužan pozorišni komad
nemir i tuga
tanka zavesa na vetru
kora bez hleba i gorke usne

Krv u meni kao da moja nije
kada s visine novčić pljusne

(Svetlana Borković)

Pročitajte i

Priča o mami koja mora dugo da živi

Adam i Jovana su moja sreća, tuga, radost, moja krivica.Ja sam im dala tu bolest i celog svog života se nadam da moja ljubav to može nekako da ispravi, pomogne, izleči.Nikada nisam ni pomislila da odustanem od njih.

7 komentara

  1. bas tako… svugdje ista prica o njima 🙁 tuzno…

  2. l

    Eh…
    Ako malo pazljivije pogledas konkurse za NVO, razne grantove koje daju belosvetske ali i domace organizacije, brat bratu barem pola je namenjeno „Romima“.
    Te edukacija, te socijalizacija, dokumentacija i jos neke vazne reci na ija, ali ja ne videh da se iz toga vidi bilo kakav rezultat…
    Nego neko lepo arci pare namenjene Ciganima. Pardon, Romima…

  3. Nemam nista da dodam :nekistocutidanebipsovao:

  4. Au, ala me ubode! Na temu drzave necu nista da kazem. Vidis da se „polomise“ oko Cigana. Na temu nas samih imam svasta da kazem. I uvek cu. Muka mi je od ljudi koji na Cigane gledaju kao na kugu. Ne mogu da ti opisem sta sam sve dozivela, kome sam se najebala mjke i unazad do 14.kolena dok sam zbrinjavala moje Cigance. Ne mogu ni da opisem kako su me gledali i sta su mislili i misle o meni sto to radim. A ja sam ponosna „mama“ jednom Cigancetu koje ce postati, tvrdim, covek vredan postovanja, jer mu je data sansa.Iako nije kod mene, svakim danom potvrdjuje da nisam pogresila. Dusa moja.

  5. Sve to se odnosi i na nas koji nismo cigani. Znam neke ljude sa fakultetima, koji su konkurisali za stanove i dobili sipak, i mnogo tesko zive a dali su maximum od sebe za sebe i drzavu i drustvo i instituciju za koju rade. Ima raznih cigana, ima onih kojima sam kuma, i ova medalja ima dve strane i drzavu koja je trula za sve nas, pa i njih.

  6. E svašta bre, niko da spomene sirote Zvezdaše :mrgreen:

  7. Kada čujem Elektru, znajući njenu priču iz njenih postova, budem ponosna što sam ikada čula za nju. Po meni nema lepše reči nego što je Ciganče. 😀

Ostavite komentar