Home / Mislim, dakle postojim / Školske uniforme? Pa nismo mi Severna Koreja!

Školske uniforme? Pa nismo mi Severna Koreja!

Ja sam vam od onih koji su nosili školsku uniformu, u to vreme su bile plave, iste, monotone, kao radnički mantili. Naše majke su pokušavale da ih „razbiju“ i učine veselijim, jer izgledali smo prilično tužno u njima, belim kragnama, šarenim dugmadima, rajsfešlusima, jedom su me, u prom razredu srednje škole, opomenuli da je moja školska kecelja apsolutno neprimerena, da kupim drugu. Ta moja kecelja bila je sašivena po savetu i nacrtu iz Politikinog zabavnika, no, morala sam da je se odreknem. Negde u trećoj godini više nismo morali da ih nosimo. Odmah posle Titove smrti. Sve dotle, ja sam se divila kad u nekom filmu vidim one predivne školske uniforme – džemper, karirana suknjica, bele dokolenice, kravate, kačketi, meni je to bilo divno.

Povremeno se povede polemika oko tih uniformi

Pre nego što obrazložim zašto mislim da su uniforme odlična stvar, da vam kažem da i tada, kad smo nosili te jednolične, odvratne školske kecelje, nismo bili svi isti. Uvek se znalo ko iz kakve sredine potiče, ko ima, ko nema, ko ima skuplje patike, ko se oblači u inostranstvu. Kecelje to nisu mogle da sakriju, kao što, kao uvedu školske uniforme, one neće moći to da sakriju ni danas. Pa samo sveske, pernice, školske torbe mogu da pričaju priču o dubokom raslojavanju i razlikama.

U mnogim zemljama sveta, ne samo u Severnoj Koreji, gospode, školske uniforme su obavezne, kako u  državnim, tako u privatnim školama i mnoge od tih  zemalja su kudikamo napednije od naše. U svakom pogledu.

Fascinantno je da smo, od kako nam uteraše demokratiju i rekoše nam da imamo prava da mislimo, kažemo, tražimo, sve nekako izvrnuli. Prava imamo vrlo malo, sem da pričamo šta hoćemo, a i to je, kao što znate, pod znakom pitanja, ali se uvek kačimo da nam neko ugrožava prava, ili kao sad, da će ih ugroziti deci, uvođenjem uniformi, pre nego što razmislimo.

Mi smo narod koji ne voli pravila i svim snagama se borimo protiv pravila, ma mi ne znamo  ni u redu da stojimo, pa u bankama, poštama i čekaonicama  moraju da nas ustrojavaju i nikada nećemo postati toliko pristojni da ne moraju da nam crtaju kako da se ponašamo.

Da krenem od najbanalnijih stvari. Ako vaše dete trenira nešto, kad pođe na trening oblači trenerku li dres svog kluba, ukoliko krene drugačije obučeno, vratićete ga i reći da ne može tako, mora da obuče to i to. Ako trenira karate, mora da obuče kimono, gimnastiku – triko i tako redom. Fudbaleri tokom utakmica nose dresove svog kluba i svi ostali sportisti. Banalno poređenje, je l’ da?

Vi koji ste protiv školskih uniformi, šta mislite, koja prava vaše dece će tim uniformama biti ugrožena?

Da li školske uniforme utiču na smanjenje vršnjačkog nasilja

O ovome ne polemiše samo kod nas, mnogi veruju da uniforme zaista utiču na smanjenje nasilja u školama, da među vršnjacima ima manje verbalnog i fizičkog nasilja i da deca koja trpe nasilje ipak u uniformi izgledaju manje ranjivo.

Pripadnost

Školske uniforme označavaju pripadnost. Znate, pripadnost grupi je veoma važna, uvek, u svakom životnom dobu, o tome mogu da vam pričaju oni koji su bili odbačeni, a ima ih.

Pravila

Zamislite sad, a setite se i sebe, od sedam dana u nedelji, pet dana vaše dete ujutru histeriše šta će da obuče, hoće ovo, neće ono, to je nosilo juče. O, kakav je mir ujutru kad vaše dete ustane, umije se, opere zube, doručkuje, obuče školsku uniformu i ode u školu. Ona dva dana može da oblači šta god hoće i možete ga prošetati gde god vam volja da se podičite kako ste ga obukli.

Simbolika

Školska uniforma ima simboličku vrednost. Ne samo za dete nego i za ljude okolo.

Danas ćete u blizini škole, skoro svake, videti znak upozorenja da treba voziti pažljivo. I niko na to ne obraća pažnju. Ali zamislite gomilu dece u istim majicama ili džemperima, to mnogo drugačije deluje na ljude nego znakovi, insiktivno će usporiti.

U blizini Banjičke šume se nalazi jedan vrtić, često decu iz tog vrtića vode u šumu i sva nose iste kecelje. Vaspitačima je kudikamo lakše da ih tako drže na oku, nego kad su „šareni“ i kad se izmešaju sa drugom decom koja se tu nalaze.

Isto je i kad ih učiteljica ili nastavnik povedu negde van škole, u muzej, na predstavu, bilo gde. Kada su deca u istim uniformama, to je vizuelna pomoć nastavniku i svima ostalima koji ih sreću.

E, sad, postoji struja koja se svuda protivi školskim uniformama jer, navodno, mogu porazno delovati na dečiju individualnost, pošto se, valjda, individualnost ogleda u oblačenju. Slavimo različitosti, kažu oni. Naopako, naravno, naročito ako to nekome ovde padne na pamet, jer još nismo uspeli da slavimo različitost na drugim poljima, da naučimo dete da zaista slavi različitost pa da na rođendan pozove i ono „Ciganče“ iz odeljenja.

A, vidite, to „Ciganče“ će se u odeljenju, iako je malo tamnije, osećati kao pripadnik grupe, osećaće se važno kao i svi ostali a ne manje vredno, kako ih inače nateraju da se osećaju. Naravno, uvek će neko pre videti njegovu boju kože nego uniformu, ali bar možemo da pokušamo.

I na kraju, za sve vas koji se bojite da će vam dete biti isto, ugušeno, ukalupljeno u prosek – izgled ne određuje čoveka. Određuje ga ono što je u njegovoj glavi, u mislima, kako se ponaša. Individualnost se ne ogleda u oblačenju. To je važno samo površnim ljudima.

I da vam napomenem još jednu banalnu stvar, mislim – misli se da je banalna, ne obraćaju ljudi pažnju. Uz svaku školu, gde god da se nalazi , nalazi se pekara, palačinkarnica, neki fast fud objekat. Ispred svakog tog objekta ćete u vreme velikog školskog odmora videti gomilu dece koja se guraju da što pre kupe doručak i koje ljudi koji  istovremeno kupuju ćuškaju, pridikuju im da se nauče lepom ponašanju, a sva ta deca su onako šarena, što bi prosečan čovek pomislio – ček’ ovo dete žuri da doručkuje i vrati se na čas, hajde da ga propustim. Školska uniforma već budi tu svest.

Obaška što bih se ja umesto da se borim protiv uniformi borila protiv tih brza hrana objekata, da ih ni blizu škole nema. Ali to je za drugu priču.

Nota bene: Fotka koju sad ne vidite, ali koja se vidi na naslovnici bloga i na mrežama, četvrti razred osnovne, kraj godine, o, i te kako smo se razlikovali, ali smo svi u ovim tužnim uniformama bili pripadnici iste grupe. Izguglajte, školske uniforme mogu biti tako vesele, a nosi je i jedan od omiljenih dečijih junaka, čak i njihovih roditelja – Hari Poter!

Pročitajte i

Kako se hrane naša deca? Kako im podmetnemo!

Ako obraćate pažnju kao ja dok stojim u redu ispred kase (ja sam blogerka, jelte, na svašta obraćam pažnju), u korpama se retko nalazi voće, ako ga ima, to su banane, banana je kod nas voće izbora koje daje osećaj sitosti. Opet sitost! Dakle, u korpama je premalo voća, previše grickalica i slatkiša.

Ostavite komentar