Strategija obrazovanja Srbije

Od kako je moj muž učio Zakon o osnovnom sistemu obzrazovanja i vaspitanja, a ja ga preslišavala, planiram da napišem post o tome koliko smo se puta prekrstili, on koji radi u školi i ja koja posmatram, i koliko smo to gledali kao poduži vic koji je još jednom pokazao da su u Srbiji teorija i praksa dve nepomirljive stvari.

Jutros mi uleti tekst, deo teksta, pošto za ceo tekst moram da otrčim do kioska, ali i to je dovoljno, objavljen na Politici – Strategija obrazovanja Srbije, plan za 2020.

Pročitala i videla da se radi o procentima i finansijama, ostvarenju sna da sa sadašnjih oko 7% visokoobrazovanih nekako stignemo do 38,5 i postanemo obrazovana nacija. Ali sve to kroz olakšice, nikako kroz reformu koja bi za školstvo bila teška i bolna pošto bi je ponovo radili oni koji jedan jedini dan nisu proveli u učionici, za katedrom,  nego se ceo svoj radni vek bave teorijom, a i to mogu samo oni koji su bliski režimu, ne rade oni koji znaju već oni koji znaju da se umuvaju na određena mesta.

Generacije i generacije dece roditelji vaspitavaju – da završiš školu, stekneš diplomu, zaposliš se negde i ništa ne radiš, bog da te vidi.

I tako danas, od tih 7% imamo poveći procenat onih koji imaju diplomu, sede negde i ne rade ništa, bog ih pogledao, a diplomu su stekli jer su grejali stolicu, bili uporni, ili je kupili, ili… ma znate već kako je moguće steći diplomu. Dakle, mnogo njih sa diplomom a bez znanja. Kod nas dipl, mr… ispred imena podrazumeva da se ima znanje. U teoriji.

Školski sistem u Srbiji je odavno zastareo, gradivno preobimno, i dalje je veoma popularna frontalna nastava tokom koje đaci i u osnovnoj i u srednjoj školi sede i ćute a predavač priča i čas završi sa  – imate to u knjizi, naučite. Kad iz osnovne pređu u srednju školu obično se vidi koliko nisu naučili ništa jer ih niko nije ni učio da uče da bi znali, već da uče da bi dobili dobru ocenu.

I tako stignu do fakulteta što u Srbiji mogu da biraju, bez ikakvog plana i programa. Srbija ima gomilu pravnika, ekonomista, lekara, šta pomislite, i neadekvatan broj radnih mesta za iste. Kriza jeste, ali i u ona „zlatna Titova vremena“ kada su svi imali posao, imali su ga na teret budžeta a ne zbog toga što su bili potrebni ovoj zemlji.

I tako, čitam jutros, i 2020. će biti popularno studiranje, da poboljšamo procenat, pa da obrazovane izvezemo u inostranstvo, ili u članice EU kojima ćemo se možda pridružiti, sve uz mogućnost školovanja uz subvencione kredite.

Čitajući sa mužem onaj zakon pročitah i da svaki građanin zemlje Srbije ima pravo na obrazovanje. Strategija, vidim, opet ima u planu diplome a ne obrazovanje. I zato Srbija uglavnom stoji.

Za tih osam godina, i dalje će se svake godine štampati stari udžbenici sa novim koricama što će ih svrstavati u nove, a one prošlogodišnje u neupotrebljive, i dalje će škole voditi članovi stranaka, i dalje će biti važnija petica od usvojenog znanja.

Pa evo da pitam, došlo je novo doba, mnogim firmama je važnije šta njihov budući zaposleni zna a ne koju titulu je upisao u CV jer firme ne profitiraju od titula već od znanja, da ste vi vlasnik preduzeća u usponu, sa jasnim planom šta hoćete i kakav vam je profil zaposlenih potreban, da li biste se rukovodili tim papirima ili onim što zaposleni stvarno zna, ima li on adekvatnu poslovnu stručnost?

Recimo, ako želite da radite u Microsoft Srbija, koliko znam, briga ih za vaše papiriće, ali ćete se debelo preznojiti nekoliko puta dok im ne dokažete da znate da radite ono što im je potrebno.

U vezi svega toga, koliko vas je koji ste završili neke škole i shvatili da ne znate ono što je potrebno ovom savremenom dobu pa ste kasnije upisivali neophodne kurseve i akademije ne bi li dobili znanje i praktične veštine koje zaista znače poslodavcima?

Koliko vas je shvatilo da im diploma ne znači ništa jer su se potkovali suvom teorijom a koliko su unapredili svoje znanje kasnije, pohađajući neku od akademija?

I koliko je vas kojima je važna diploma a koliko onih kojima je važno da ovladaju veštinama?

Odavno se priča da Srbiji želi da bude konkurentna na stranom tržištu, to može samo prateći strano tržište i prilagođavajući svoj sistem obrazovanja potrebama i Srbije i stranog tržišta.

Da li ćemo to postići ako za osam godina i dalje budemo morali da dižemo kredite da bismo studirali i završavali škole koje tapkaju u mestu i koje će nam izdati diplome koje ne dokazuju ništa, ili taj novac treba da uložimo tamo gde stvarno nečemu mogu da nas nauče, između ostalog kako da unovčimo svoje znanje.

Diploma nije jednako znanje i nije jednako tome da ste ovladali poslom za koji ste se školovali, nažalost.