Tema koja se nametnula – abortus i odgovornost

Juče smo dobili odgovor i razloge za i protiv zakona kojim će se ženama koje su na osnovu trudnoće stekle pravo na besplatno zdravstveno osiguranje isto oduzeti nakon abortusa, spontanog pobačaja, mrtvorođenog deteta ili smrti bebe do godinu dana života, a sve zbog mogućih zloupotreba besplatnog zdravstvenog osiguranja. Po meni, ova stvar je mogla mnogo bezbolnije da se reši, recimo, da žene koje su pravo na besplatno zdravstveno osiguranje stekle ostajanjem u drugom stanju imaju posebne zdravstvene knjižice što bi I RFZO-u i lekarima koji će morati da se bave prijavljivanjem slučajeva abortusa, spontanih pobačaja i, na kraju, onih najtragičnijih trenutaka koji su mogli da se dese, olakšalo posao. Problem u nepreciznosti tog zakona i dalje stoji, iskreno se nadam da će se neko pozabaviti time kako ne bi bilo manipulacija ni sa jedne strane.

Komentari na moj prethodni post koje nisam pustila zbog neviđene količine mržnje i uvreda upućenih ženama, nametnuli su temu – da li je abortus ubistvo, da li su žene ubice i kako to da su muškarci potpuno nevini kada su abortusi u pitanju.

Abortus je star koliko i čovečanstvo i nemoguće je zamisliti na koje je sve načine rađen kroz istoriju, ne zaboravite da su žene posle drugog svetskog rata u Srbiji, naročito u ruralnim delovima, odlazile na “abortuse” kod baba, u nekoliko filmova se to provuklo uz prikaz tragičnih ženskih sudbina.

Protivnici abortusa stalno nameću pitanje kada zaista počinje ljudski život, začećem ili rođenjem. U većini zemalja u kojima je abortus zabranjen, a u nekim zemljama je to i ustavom rešeno, stav je da ljudski život počinje začećem. I ovi zakoni su toliko kruti da je prošle godine Irsku potresao skandal vezan za smrt tridesetjednogodišnje žene kod koje je konstatovano da je počeo spontani pobačaj ali lekari nisu hteli da joj pomognu jer je bebino srce još uvek kucalo.

Irska i Malta su jedine zemlje u EU u kojima je abortus potpuno zabranjen a ovaj slučaj je u Irskoj doveo do usvajanja zakona koji dozvoljava abortus u slučajevima kada trudnoća ugrožava život žene.  Ovaj zakon, smatra se istorijskim, u stvari ima jako ograničenu primenu, to jest, omogućava prekid trudnoće u slučajevima silovanja, incesta ili fetalne anomalije. Potpuna zabrana abortusa se, inače, smatra suprotnom međunarodnim standardima o ljudskim pravima, zdravlju žena i njihovom dostojanstvu.

U mnogim zamljama, i našoj, rađanje je ženi omogućeno kao izbor.  I tako treba da ostane.

Tamo gde je zabranjen, zemlje se suočavaju sa društvenim problemom – ilegalnim abortusima koji se često završavaju smrću žena ili trajnim sterilitetom.

Kako se zemlja okreće a sa njom se okreću i stvari, to jest, kreću, neke na bolje, neke na gore, poslednjih tridesetak godina pristup rođenju se promenio za šta treba zahvaliti reproduktivnoj medicine koja je potpuno redefinisala koncept plodnosti, ali i rađanja. Ista ta medicina, skoro apsolutno precizno može da otkrije da će se začeto dete roditi sa ozbiljnim deformacijama  i kao što znate, tamo gde se sumnja na rizik rade se i analize i mi, koji nemamo iskustva sa tim ne možemo čak ni da pretpostavimo kako se oseća žena kojoj je lekar rekao da će njena beba biti… pa da zbog toga… Mnogi lekari će vam, ako ih pitate, reći kako ih muče dileme kada su ovakve stvari u pitanju jer su i oni, iza svega, ljudi.

Kod nas, koji još uvek anatemišemo drugačije ljude, i danas lekari savetuju, kada dobiju dete sa teškim mentalnim ili fizičkim deformacijama da ga daju u specijalizovanu ustanovu, “jer će mu tamo biti bolje među istima” ili “zbog druge dece koju imaju ili planiraju da imaju”. Koliko su teške te odluke, ni to ne možemo da zamislimo, poznajem ljude koji su to uradli, odlazili redovno da viđaju dete a onda prestali jer taj bol nisu mogli više da izdrže. Ne pričaju o tome, kako žive sa tim, samo oni znaju. Istovremeno smo svedoci šta sve u nekim drugim zamljama rade kako bi takva deca imala najdostojanstveniji moguć život. Pitanje koje mi se nameće ne smem ni da postavim, jer se ne usuđujem da sudim.

Nego o pravu na abortus… On danas spade u “reproduktivne slobode” i mnogi će vam reći da je stručno urađen abortus potpuno bezbedan po zdravlje žene. Realnost je potpuno drugačija, i najstručnije urađen abortus može dovesti do komplikacija i steriliteta.

Da li se žene previše “igraju” mogućnošću legalnog abortusa? Naravno, da. U 21. veku, sa toliko načina da se zaštite od neželjene trudnoće, abortus je i dalje vrsta kontraceptivnog sredstva što nije niti sme da bude.  Ali zabraniti ga ili o tome, iako je legalno, imati stav da je kriminalno i nedopustivo delo je kontraproduktivno na mnogo polja.

Kako muškarci gledaju na odluku žene, nekako se smatra da je to uvek samo ženina odluka – uglavnom saglasno. Isto tako se i pitanje kontracepcije uglavnom smatra ženinom odgovornošću. Retki su slučajevi da žena ne želi da iznese trudnoću a da muškarac želi. Ali najtragičnije od svega je što je zakon obeležio ženu kao jedinog donosioca odluke a samim tim i onoga ko trpi društvene, moralne ili neke druge posledice – ženu. Muškarac, kada se desi da žena ne želi bebu a da je on želi, ne može ništa da uradi. Zakonski, materica je privatno vlasništvo žene i niko nema pravo da se meša u to šta će ona uraditi. Intimnost materice.

Tamo gde ta intimnost ne postoji i žena bude primorana da rodi dete koje ne želi, ili par bude primoran na to, dolazi do toga da a je primorana na materinstvo, ili oni na roditeljstvo  koje ne žele. Neki stručnjaci kažu da se telo žene prirodno prilagođava materinstvu i da svaka neželjena trudnoća postaje željena, znamo kako to ume da bude u praksi kad zaista dođe do čedomorstva.  I tamo gde žena nema prava sama da odluči o tome, ili nema prava da donese zajedničku odluku sa partnerom, bogati mogu da reše problem, siromašni ne mogu. U zemljama u kojima je zabranjen abortus nije zabeležen porast nataliteta već povećan broj ileganlih abortusa.

Pitanje koje se često nameće je – lako je roditi ali kako izdržavati? U praksi, širom sveta pa i kod nas, žene, to jest porodice koje imaju odlične materijalne uslove odlučuju se za jedno, dva deteta, ne žele ih više, s druge strane, imamo porodice, često čitamo o tome u kakvoj nemaštini žive, koje se odlučuju za više dece.  Da li je to stvar samo odluke ili stihije, ko zna, svi oni tvrde da vole decu iako ne mogu da im obezbede osnovne uslove za život.

Mnogo dilema, jel da?

Ona koja mene najviše muči je – gde je odgovornost muškarca.

Svi znamo kako dolazi do začeća, to nije žena uradila sama. Razlozi zbog kojih se odlučuje na abortus su brojni, nemaština, odbacivanje partnera i porodice, posao, ucene za posao, čuvanje posla, nespremnost, mnogo razloga.  Postoji čak i onaj da žena nije sigurna sa kim je začela, sa mužem ili ljubavnikom. Tako je, koliko god skandalozno da zvuči.

Zaista ne umem da formulišem na pravi način to pitanje – gde su muškarci i gde je njihova odgovornost. I strašno bih volela da čujem nekog muškarca, kako se osećao ako su zajedno doneli odluku o abortusu, bilo u braku ili van njega. Kako neki od njih za to što su žene otišle na abortus mogu da ih osuđuju kao posmatrači sa strane a ne učestnici u procesu stvaranja tog novog a neželjenog života, jednako odgovorni koliko i žena.

Ne mora zakon da reguliše tu odgovornost, niti će ga regulisati, postoji nešto u čoveku što reguliše odnos prema životu i ljudima.

I na kraju, ja sam apsolutno za abortus u slučajevima neželjene trudnoće, iz bilo kojih razloga, da ne ulazim u onaj deo oko silovanja i nekih drugih stvari. I apsolutno za terapeutski ili medicinski abortus, kako god da ga nazovete.

Ali mislim da ono što ne treba da bude rođeno ne treba ni da se začne, a zna se kako se to radi.

U začeću učestvuju dvoje, samo jedno odlazi na abortus. Samo jedno bude proglašeno ubicom.

Otvorila sam mnoga pitanja, mogla sam da napravim istorijski osvrt na vaspitanje muškaraca i stav prema ženama, računam da smo svi bar malo evoluirali i da ne mora sve da bude uređeno zvaničnim zakonima, kako rekoh, postoji nešto ljudsko, razumno, mimo svih zakona.

Ako je žena koja jeotišla na abortus ubica, muškarac koji od toga okreće glavu je direktan podstrekač tog ubistva. Legalno ili nelegalno. Direktno ili indirektno.

Mislite o tome. Pre nego što dignete glas kao sablju.

Mala priča iz života o tome kako izgleda odgovornost:

Godinama su se zabavljali, zajedno studirali i već živeli zajedno kada je ona ostala u drugom stanju. Zajedno su izvagali i doneli odluku da ode na abortus, da završe fakultete a onda ima vremena za decu. Završili fakuletete, zaposlili se ali do trudnoće nije dolazilo. Nakon nekoliko godina kada joj je rečeno da prirodno ne postoji mogućnost da ostane u drugom stanju, ona je zatražila razvod i rekla mu da smatra da nema pravo da ga zadržava u braku, da treba da se rastanu, on se ponovo oženi i ima dete, jer ona to životno zadovoljstvo ne može da mu pruži.

Odbio je i rekao da za to što ona ne može da ostane u drugom stanju oboje snose odgovornost i da ne može da zamisli da bi njegov život sa nekom drugom ženom bio srećniji kad zna da je jedna zajednička odluka za koju su mislili da je ispravna a ispostavilo se da je bila za nju loša, dovela do toga gde jesu.

Usvojili su dečaka.