Sećate li se, u školi smo učili kako je točak jedan od prvih i najznačajnjih izuma čovečanstva, ako izuzmemo vatru, za vatru je čovek dobio ideju iz prirode, da se posle njega praistorijski čovek zakotrljao ka napretku.
Od točka, ljudi su izumeli i pronašli svašta, odgonetnuli mnoge tajne davno izumrlih civilizacija, svet se, dok na zemlji ratuje oko onoga oko čega se ratovalo i pre nekoliko vekova, sprema da omogući život na Marsu, stigli smo do računara kakve danas imamo i Interneta, izuma koji ja smatran izumom prošlog veka, onim koji će obeležiti ovaj milenijum. Čak i ako naselimo Mars.
Kad je devedesetih godina Internet počeo da ulazi u komercijalnu upotrebu i kad su se o tome pojavili prvi stidljivi tekstovi, nikako nisam mogla da ukačim kako to radi a ni čemu služi, kako uz pomoć računara mogu da se povežem sa bilo kim u svetu, isto kao što nisam kapirala, koliko god mi objašnjavali kako avion leti a onoliki kruzer plovi. Sećam se, prvi put sam videla sliku kompjutera i čitala o tome negde osamdesetih godina, na fotografiji je bila neka ogromna mašina i čovek u belom mantilu koji je opslužuje, u tekstu objašnjeno koliko on operacija može u sekundi, ko bi onda pomislio da ću jednog dana ceo kompjuter, odnosno lap top moći da stavim u tašnu i da ga koristim gde god mi dune da pijem kafu ili uživam u čistom vazduhu.
Onda se između mene i Interneta, to jest, kompjutera u kome stanuje Internet, desio prvi susret bliske vrste one godine kad su nas bombardovali, sećam se te neke komunikacije sa ljudima iz drugih gradova, istovremeno je bilo i fascinantno i zastrašujuće. Fascinantno kako dobijam informaciju, zastrašujuće kakve informacije. I tako sam počela da kapiram šta je to Internet, odnosno umrežavanje, još uvek nisam imala predstavu o neslućenim mogućnostima Interneta, šta će sve doneti u moj život i koliko će IT tehnologija napredovati.
Interneta nema bez kompjutera, jelte, u ono vreme sa onim glomaznim monitorom, ogroman radni sto ti bio potreban, pa gomila gajtana, sećam se prvog uključivanja, gledam u one gajtane, bokte, kako ću ja ovo, prilazila sam mu kao bebi, šta ću ako nešto pogrešno uradim, ali faljen onaj ko se dosetio, boje su čudo pa za nas koji baš ne kapiramo te gajtane bilo je prosto – plavo u plavo, crveno u crveno i tako redom. Kak odavno funkcionišem sa lap topom, i ta muka rešena, samo jedan gajtan i samo klikneš na dugme.
I tako je sve počelo, ukapiraš da više ne moraš da pišeš pisma ili telefoniraš, da možeš da pošalješ mejl, da ne moraš da konsultuješ knjige i rečnike već da možeš da se obratiš Guglu, da ne moraš da trčiš po novine da bi uz jutarnju kafu pročitao šta se desilo u svetu, da možeš da učiš, istražuješ i ono najbolje – da upoznaješ ljude koje najverovatnije, ma šanse nema, ne bi upoznao da nema Interneta, samo uključiš računar.
Ceo moj život se odvija u lap topu. Tu su moje uspomene, moje fotografije, moji kontakti, moj dnevnik, moji recepti, moji prijatelji, rođaci i oni koje nikada nisam videla ako koji su mi kao rod rođeni.
Pre tačno deset godina, baš nekako u ovo vreme, otkrila sam blog i napisala svoj prvi blog post. Između njega i mog ozbiljnijeg blogovanja prošlo je skoro godinu dana.
U međuvremenu…
Ja sam imala tu sreću što je moja ćerka rasla sa kompjuterom i što je mnogo više istraživala i brže kapirala stvari od mene, na glavu sam joj se popela s pitanjima šta i kako, ali ja sam vrlo nestrpljiva soba, ili nešto ukapiram iz cuga, ili ne vodim borbu sa tim, ona je kompjuterski starija od mene, ona je ono što se ovih dana često pominje – milenijalka. Srasla sa kompjuterom.
U međuvremenu još nešto…
Preseljenjem iz Kragujevca u Beogad suočila sam se sa „nemanjem“ društvenog života. Faljen kompjuter, u to vreme sam se najviše družila sa njim on mi je nadomestio sva ona ispijanja kafe u kafićima, kafanske provode i dočeke Novih godina, bukvalno me je spasao. Virtuelno sam se kucnula sa ko zna koliko divnih ljudi.
Danas, gde god da krenem na duže od 24 sata, moj lap top ide sa mnom jer tu je sve ono što mi je potrebno, sve ono zbog čega neću morati da telefoniram, zapitkujem na ulici, lutam i tražim informacije.
Podsetiću vas, mentalna energija je najbrža na svetu, ovog trenutka ne mogu da sedim na obali nekog mora i gledam u pučinu, ali mogu da zažmurim i mislima budem tamo. Tako nekako kapiram ovu moju malu mašinu koja ima bržu energiju od mene, gde god zamislim, „teleportuje“ me u sekundi.
I još jednom u međuvremenu…
Rekoh da sam kompjuterski i internetski rasla uz svoje dete. Poznajem mnogo onih koji nisu imali želju da rastu na taj način ali koji su Internetu, odnosno – kompjuteru prepustili vaspitanje dece. Deca su tako mirna kad sednu ispred monitora, ne zapitkuju, ne zanovetaju, kao da nisu tu, mir u kući.
Pustiti dete bez kontrole da vršlja Internetom je isto kao pustiti ga samog noću da lunja ulicama. Jer, oni su se rodili u eri kompjutera, ako vi, kao roditelji, ne znate ništa više sem da pronađete omiljenu igricu a početna strana vam nije Google nego Facebook, to ne znači da oni neće provaliti mali milion stvari koje njihov kompjuter može, gde ih sve može odvesti. Može sresti nekog dobrog čiku koji će ga pitati da li se izgubilo, kako mu se zovu mama i tata i odvesti ga do kuće, ili nekog drugog koji će ga ubediti da će mu pokazati pravi put a odvesti ga na neku drugu stranu. Oni malo veći mogu da guglaju o naučnim dostignućima ili da istražuju kako se pravi bomba. Zato ozbiljno shvatite kompjuter i konektovanje na Internet. Obrazujte se i uputuite svoju decu.
I tako, ako izuzmem vatru i točak s početka priče, što se mene tiče kompjuter u kome stanuje Internet je izum čovečanstva. I dalje ne kapiram kako avion leti a brod plovi, ali mi nije ni važno. Kad nešto nije kako treba, umem da prepoznam da li je problem hardverski ili softverski 🙂
Po nekim poslednjim istraživanjima, u Srbiji nešto više od 64 odsto domaćinstava ima kompjuter. Da biste imali dobru konekciju, brzo surfovali, još brže radili ono što radite, učili, potrebno je da imate dobar kompjuter.
Ovaj tekst napisan je u saradnji sa kompanijama Intel i Gigatron u okviru akcije #MojPrviRacunar.
Kako kompanije uviđaju potrebu građana za dobrim računarima, naročito potrebu dece koja sa njima rastu, ova kampanja se odnosi na izbor prvog računara za dete, uz koji će pravilno razvijati svoja interesovanja i koji će mu biti nezamenljivo pomagalo u toku obrazovanja.