Za sve žene preko četrdeset godina, gore – dole neka godina, prevremeno otpisane, skrajnute, nepotrebne, prinudno zatvorene u svoje kuće, bez frizure, sa iskrzanim fleknama i iskrivljenim štiklama, u kaputima starim desetak godina, u iznošenim i izmodelim trenerkama svojih ćerki, koje se farbaju najnekvalitetnijim farbama, kratkih noktiju, sa neseserima bez šminke, šamponima od litar, sa svim artiklima koje kupuju zbog cene a ne zbog kvaliteta i po izboru, za one koje su prerano pretvorili u starice. Za sve one sa fakultetskim diplomama, bez tih diploma ali sa znanjem i iskustvom, strpljive, temeljne, odgovorne, vredne…
Tražim pomilovanje, oprosti Desanka, nisam smislila bolji naslov za one koje su osuđene.
Presuda glasi – one više nemaju čvrste grudi, zategnute guze, tanak struk, bore im se vide u uglovima očiju, ne nose više kratke suknje. Nisu poželjne.
Tražim pomilovanje za sve one koje poznajem a koje su mi u zadnje vreme rekle – Sestro slatka, ne znam više gde ću, sve one koje ne poznajem i koje to govore nekom drugom, ili same sebi, ujutru pred ogledalom dok priznaju poraz i dižu belu zastavu pred nakaradnim sistemom uspostavljenim u ovoj zemlji.
Te žene su po sili nakaradnih lopovskih zakona jednog dana morale da napuste svoja radna mesta. Kao viškovi, jer nisu bile ni zgrade, ni mašine, ni zemlja, koja je mogla biti dobro unovčena.
Ovo je bio epilog.
Prolog za ovu priču.
Jutros tokom kupovine nisam uspela da izmerim i dobijem cenu za krompir koji sam uzela, znate na onim vagama koje to same izbacuju. Ne prima šifru koju ima, probam sama da ukucam, ne prima ni tu. Odem do kase, kažem kasirki da ne ide, kaže probajte crne tastere, probala sam, kažem ja. Poziva koleginicu, mladu, zbodnu, dugokosu. Meri nekom paru, oni joj se zahvaljuju, ona ništa. Meri meni, kažem hvala, ona ništa. Okreće se i odlazi. Idem između rafova, naletim na nju, guzi se i slaže nešto, kažem – izvinite samo da prođem, kad me pogledala, umalo nisam pobegla iz radnje, prođem, kažem hvala, ona opet ništa. I tu pobesnim. Umete li Vi da govorite, pitam je. Ništa. Tu popizdim, pitam još jednom, ona kaže – pazi ovamo – ja sam jutros legla u tri! E tu definitivno osetim kako se pretvaram u zver! Pa jesi li moj rođendan proslavljala pa da te razumem?! Pogledam ja nju sad isto kao i ona mene, udahnem i okrenem se tek da sebi ne bih potpuno upropastila dan.
Ovo je jedan primer, smo jedan u gomili onih koji se dešavaju u buticima, pekarama, na šalterima, u predstavništvima, gde god mrdnete. Vi jednostavno morate da gledate u pasulj kada su one legle, da li su raspoložene i strpljivo da čekate da završe svoje telefonske razgovore ili razgovore sa koleginicama. I da se uopšte ne nervirate što neće da vam kažu ni dobar dan, ni doviđenja, ni hvala. Nedavno sam imala iskustvo da mi se devojka nije javila na telefon, iako je bio takav dogovor (čeka da joj se javite), jer se, zamislite, ona ne javlja na nepoznate brojeve. A radi za operatersku kompaniju. Posledica – vratim se kući neobavljena posla pa sam morala sutradan ponovo da idem ali prethodno da intervenišem da mi se princeza javi na telefon.
Pre nego što postavim pitanje.
Znam, vidim gde živim, da poslodavci, koju god uslugu da pružaju, šta god da rade, vole mlado i zategnuto. Telo, naravno. (Volim i ja da vidim lepu, mladu, urednu ženu. Isto kao što volim da vidim i stariju.) Ako svoje radnice sreću svakodnevno, mogu da se nadaju da će mlada i zategnuta biti dovoljno glupa da se sa njim upusti u neki seks ili kakvu god avanturu. I ako mu to ne pada na pamet, dovoljno je pametan da zna da će svaki njegov potencijalni klijent ili saradnik da se nada istom. Pola posla završeno. To je umesto onoga da se pola posla završava u kafani, uz jagnjetinu Jok, bre, danas se pola završava pri susretu sa potencijalnim seksualnim objektom. Uz – brate, jel ti ovo? Ako ne, da probam ja? A poso? Jebeš poso, dogovorili smo.
Pa da pitam. Poslodavce. Šta vama u stvari treba? Dobra radnica ili seks? Završen posao ili maštarije?
Jer, znate, jedna žena koja ima sređen život, porodicu, ne banči po splavovima svake noći nego odmorna i raspoložena dolazi na posao. I radi, i smeška se. I odgovara na pitanja. I ume da kaže dobar dan. Za razliku od sličnih gore opisanoj koje do podneva ne mogu da se dozovu pameti.
Šta god da mi kažete, ne možete mi opravdati izbor između mlade i zategnute bez iskustva i one sa borama i sa i te kakvim radnim iskustvom. Pa čak ni kad je seks u pitanju, pravi muškarac koji vodi ljubav a ne otaljava seks, zna razliku između ulaska u krevet sa onom od dvadeset i onom od četrdeset.
I tako, tražim pomilovanje za sve otipisane žene.
Ovaj tekst se nikako ne odnosi na sve one zategnute, ljubazne i odgovorne mlade žene kojih naravno ima, koje poznajem i koje rade a ne trepću, to jest trepću tamo gde ne rade. Da ne bude zabune. Odnose se na pojave koje sam opisala i koje nisu tako retke.
Godine ne bi trebalo da imaju neke velike veze sa radnim mestom, sem ako radno mesto ima veze sa modnom pistom, porno filmom, tako tim stvarima. Ima i nas koje baš briga koliko je čvrsto dupe neke radnice, bilo gde. Svi ostali faktori treba da imaju, iskustvo, marljivost, ljubaznost, odgovornost, otpornost na alkohol i nespavanje, svaka ljubav košta…
Dakle – ja neću da zaposlim stariju ženu jer…
Pokvariću ideju za ceo post, al moram da lanem. Neki dan u busu dve vremešne dame razgovaraju – neće, bre, ovo mlado da radi, samo bi da se licka i šećka, nije to ko nekad, kad se znalo ko je trgovac i kako nastupa i kako se ponaša, znaš i sama kako je bilo. Komšija otvorio knjižaru, zaposlio dve …ups, preskačem – da ga upropaste, ženo, propade načisto, ništa mu ne ide. Onda mu dade bog pamet, zaposli dve starije, trgovci sa iskustvom, žene na svom mestu, procveta uz njih, rastura se od prometa, žene znaju kako sa kupcem, trude se, i njima treba svaki dinar. Sad i sam kaže, gde mi je bila pamet, one dve mlade htedoše da me upropaste, umalo mi propadoše i kuća i posao zbog njih.
Uzdah one druge ne umem da prepričam. Mnogo mi bio tužan.
Nema pravila. Post je fenomenalan, ali ne znači da mlade i lepe ne umeju i neće da rade, samo neke od njih neće…imam ćerke, znam kako rade u kući, ko je naučen da radi, radiće, bio mlad ili star. To je suština, birati stručnost, kvalitet, a ne izgled i godine, važi i za mlade i za starije.
Tekst je sjajan. Volela bih samo da neko od mlađih napiše pandan. Ja sam jedna od preko 40 i ogrešila bih se o mlade kad bih rekla da se u potpunosti slažem. Čak sam više neprijanosti od starijih, mada generalno… mislim sa smo svi pomalo napukli, i da bi ovo pomilovanje trebalo da se odnosi na svaku ženu – jer ni onoj mladoj nije lako kad zna da se u njoj gleda više „meso“ nego pamet, a opet starije su tužne što više nisu zgodno „meso“… već pamet i/ili iskustvo.
Žao mi je što je moj komentar nestao sa vašeg bloga…
Nije nestao, samo je ostao na moderaciji pošto prvi put komentarišete.
🙂
Nemojte se osuđivati narode. Mnogo je ovo sve kompleksnije nego što mislite. U današnjim uslovima je devojkama nametnut internet, krpice i šminka kao jedini način da dobiju pažnju (svi znamo da je lepšem polu itekako potrebna pažnja). Još ako na to dodamo nepravilan odgoj, što zbog odsustva roditelja zbog posla, što zbog suženih vidika istih…dobijamo ovo što imamo danas. Stoga, šta su devojke drugo mogle? Nesvesno su se prepustile učmalosti, čekajući dolazak princa… Ne mogu da ih krivim za loš odgoj i uticaj sredine, ne mogu…