Zamisli neko ti otvori ormar

Spremala sam onaj post red seksa, red ruske salate, sreća pa se smirih i ne moram da ga pišem. Rusku salatu shvatiti kao lepo, seks kao seks bez orgazma – kao ružno. Toliko sam bila nervozna pred Novu godinu da mi na pamet padao samo taj seks i nikako nisam uspevala da se fokusiram na trenutke ruske salate. Mogla sam da ujedam, grebem, saplićem, ubijam ali sam uglavnom samo plakala. Srećom, prođe me a da me muž ljubimac nijednom nije pitao jesam li u klimaksu inače bi neko pao mrtav.

Ozbiljno sam bila zabrinuta što sam toliko neurozna, srećom imam Cezara koji me šeta bar tri puta dnevno pa me tako prošlo. Rekoh vam ranije da šetnje mogu da budu pogubne po zdravlje samo zato što se tad mnogo misli. E, namislila sam se ćetajući ovih prazničnih dana po ovom ničim izazvanom zimskom proleću, i dođoh do zaključka da mi nije ništa. A mogla sam da dođem i do suprotnog zaključka nego se nekako izborih sa sobom.

Al danas ponovo malkice vrdnem iz pameti.  Zadnjeg dana stare godine rikne svetlo u kuhinji. Ljubimac kao hteo da popravlja, kaže to tu u zidu samo izgubilo kontakt, al znajući kakav je majstor moj ljubimac i pošto nisam imala ambicije da mi pored svih lampiona zasvetli i on, zabranim. Ionako sam sve spremila, mašina može da pere sudove i u mraku. Jutros rikne crevo za tuš. Udahnem duboko, kažem sebi – makogajebeakosadpopizdimtridanaćudabudemšašava. Taman sednem, čujem mašinu kako glumi traktor. Vratim se u kupatilo, aj, reko da je pričuvam, zatvorim wc šolju, sednem na nju i uzmem si knjigu da ne gubim vreme. Sedim tako i čitam šta je mislio Aristotel dok se šetao po drevnoj Atini i padne mi na pamet ovo – zamisli da ti neko otvori ormar. To nema nikakve veze s Aristotelom, pretpostavljate al sa  mnom ima i te kako, naročito s tim napadima nervoze.

Deset minuta pre toga ćerka ljubimica otperjala s nekim na kafu. Inače, ona kad se sprema da izađe na kafu izvadi jedno tri’es stvari, dva’es pet proba, tri obuče, a ostalo ostavi po sobi što mene ekstra izbezumljuje. Onda ja zvocam, ona kaže presela joj kafa koju nije ni popila, pa ja kažem – da se ja toliko spremam za običnu kafu ne bih je ni pila, pa ona da jedva čeka da se odseli, pa ljubimac dobaci da se ne derem, pa opet ja da se ne meša, pa ljubimica da sam joj se na vrh glave popela, pa ljubimac da sam stvarno dosadna, pa ja pređem na njega i ljubimica otperja a ja ostanem da se raspravljam s njim oko sitnica koje život znače. Dok Cezar ne zalaje, pa se onda traumiram što traumiram nedužno stvorenje. Pa zaboravim.

I tako, sedim na toj wc šolji, akam se sa Aristotelom i padne mi na pamet moja majka zbog koje meni isto tako presedala ta kafa koju nisam ni popila, zbog iste stvari – kako možeš da ostaviš ovakav haos u sobi. Pokušavala sam da je prevarim i samo zgužvam stvari na gomilu, gurnem u ormar, ali ona ga otvori i kaže – Zamisli otvori ti neko ormar i vidi ovaj haos! Milion puta sam zakasnila jer sam sređivala stvari da neko ne bi slučajno, dok ja nisam tu, došao i otvorio ormar. I, kao ćete mi verovati, nikad mi ne pade na pamet da je pitam – je li, bre, ženo, šta neko ima da otvara moj ormar?! Uopšte nisam bila pametna kao moja ćerka koja meni na – ne mogu da gledam, kaže –zatvori vrata.

Manem se Aristotela i počnem da mislim na sva ta zamisli moje majke. Recimo – uvek moraš da budeš čista, zamisli ideš ulicom i onesvestiš se. Isto se nikad nisam setila da je pitam – je li, ako se onesvestim, oće tu, na licu mesta, da me svlače golu, proveravaju da li su mi nokti uredni, noge izdepilirane i dupe čisto, ili bi me vadili iz sveta onesvešćenih? Posledica – depiliram noge i kad idem s drugaricom na kafu, iako seksa neće da bude, al šta znaš. Mogu se onesvestim.

Iznerviram se zbog tog – zamisli, celog svog života zamišljam nešto što može da se desi a ne mora, i uglavnom se ne desi a ja isto luda.

Zamisli da zaboraviš da isključiš šporet, peglu, ja bre, kad na Slaviji čujem vatrogasce, ko bez duše stignem do kuće jer sam odma’ zamislila da sam nešto zaboravila da isključim.

Moraš uvek da znaš gde ti je lična karta, zamisli desi se nešto a ne mogu da te identifikuju. Jednom na moru, besneo neki požar, panika, čekali da nas evakuišu nekim brodovima, pita me drugarica – šta ćemo jadne sad – ništa, kažem ja, ličnu kartu u zube i pobadaj se u plićak, šta god da se desi, ne ispuštaj je. I danas me zajebava zbog te lične karte.

Moraš uvek da znaš gde ti je upaljač, zamisli u toku noći nestane struja. Evo ni dan danas ne znam što bi me bolelo uvo ako nestane struja a ja spavam, al ko manijak, kad krenem na spavanje pogledam gde sam stavila upaljač.

Brat bratu, ako nisam bar godinu dana života potrošila na zamišljanje.  I zbog toga zamišljanja mi dupe uvek čisto, da prostite, noge izdepilirane, ormari ko pod konac, veš prostrt od najmanjeg komada ka najvećem pošto zamišljam, po savetu, moje majke, da neko prolazi ispod terase, baci pogled i pomisli – koja aljkava krava ovako prostire veš.  Oko mene red i disciplina, u meni, to jest u glavi mi, uglavnom opšti haos.  Ne mogu si povatam misli, ideje, samo skakućem s jednog na drugo.

Završi mašina, odložim onog Aristotela, pomislim – makojebeitebe i rešim da me boli uvo za ormare, veš, da pitam muža jel mogu malo da se ne depiliram da vidimo kako će to da izgleda, ali da poradim na tom haosu u glavi bar toliko da mogu s razumevanjem da čitam a ne da zamišljam ono što može a ne mora.

Možda ću da budem manje neurozna i poželjnija za druženje s ćerkom ljubimicom.

Ovo veze nema sa novogodišnjim odlukama nego eto, red je da se opametim.

I sad kao uživam.  Do prve prilike dok nešto ne zamislim, znam mene.

(Fotka: sodahead.com)