Uticaj domaćinskih poslova na blogovanje

Danas sam išla na pijac, isporučila doručak po želji, išla po zaboravljene cigare, počela da kuvam ručak po želji, izašla da dokupim nešto kupljeno sa lošom procenom.

Izmedju sam sto puta ušla u kupatilo, saplela se, proklinjala sebe što mi fali par ruku, popela se, sišla, čeznula za visinom manekenke, uspela da se zavrzem u crevo usisivača, letela po kući i u sebi vikala – sa’ću, sa’ću, sa’ću  bre da se dočekam na noge lagane i opalila kol’ko me ima uz vrisak – gotovo, ima da me nema. Otvorim oči ljubimac iznad mene, sav usplahiren, umesto da me digne počeo da me intervjuiše – Šta rkćeš, gde trčiš, si normalna, šta radiiš bre?! Ja k’o kornjača jedva se odvrzoh iz onog creva i optužih ga da je baksuz, da sam zbog njega mogla da poginem. Potvrdio mi dijagnozu da sam luda, okrenuo se i nastavio da se pravi blesav.

U tom trčanju mi pade na pamet da zapišem nešto.

Ćerka ljubimica dobila napad da je naučim da šije. Održah malo predavanje kako i šta i sedosmo da sašije neku bluzu. Trista puta me pitala jesam li sigurna da ono što sam rekla treba baš tako, je l’ to mora baš tako, je l’ mora toliko komplikovano, ispirala mi mozak, ispirala, dok me nije ubedila da ne znam da šijem. Počela i ja da se pravim blesava u odnosu na nju. Posle jedno dva sata ljubimica pokaže svoju kreaciju, na sve liči sem na bluzu. Nešto izmedju pelerine i spavaćice. Optužila me da sam baksuz, isto ko ja ljubimca, to je kod nas lančano. Ja slikala prvo šivačko umeće ćerke ljubimice i ‘bluzu’ poklonila kanti za otpatke.

Opet se prisetila da bi mogla ono da zapišem al’ bilo vreme ručku.

Za vreme ručka sam htela da izbacim milo mi dete kroz prozor jer je izmislila da ono što sam joj do danas spremala posebno sad neće i da joj se baš svidja onako kako joj se do danas nije svidjalo. Ručala i brojala do hiljadu i unazad. Zabrojala se i počela da razradjujem blogotemu, rešila da zapišem čim ručam.

E, al’ onda sam se u’vatila čaše. Hoću reći vina. Cevčila to vino dok mi se nije prispavalo. Setila se da bih mogla ono da zapišem al’ odložih za posle spavanja. Naredila ljubimcu da me budi za sat, sat i po jerbo ako preteram opet ću da brojim zvezde na oblačnom nebu.

Jedva me naterao da otvorim oči, progvirih i videh čovek u stanju histerije pa reših da se pridignem.

Setih se onog zapisivanja al’ uključih jednu mašinu, pa drugu, pa reših da se odmorim od spavanja i popijem kafu.

Sedoh ovde i zaključih da pojma nemam šta sam htela da zapišem. Samo znam da mi tema bila ekstra. Da sam nešto smislila. Šta, ne mogu da pronadjem u glavi da me ubiješ. Preslišavah se i ništa. Pokušavah da rekonstruišem dan, svega se setih sem šta sam htela.

I pojedoh se živa. Ne što ja sad to ne mogu da zapišem nego što nemam pojma da l’ mi je to od trčanja po kući il’ od godina. Momo Kapor, odavno, lepo čovek rekao – Starost počinje onda kad pomisliš – Šta sam ono ’teo da kažem…

Odo’ da padnem u depresiju.