Volela jednog Peru, Miku, Lazu a on oženio drugu…

Flešbekovi

Kad sam ja bila mala postojala je na ulici jedna kruška a ispod kruške klupa. I tu su babe sedele (bilo baba koliko hoćeš, danas je to deficitarna kategorija, em statusno babe ne vole da ih nazivaju babama, em se trude da izgledaju kao sve samo ne kao nečije babe) i kukale nad svojim sudbinama. I nad tudjim.

I ja tako čula mali milion naučnofantastičnih priča o tužnoj ženskoj sudbini. Moja baba je stalno kukala kako će i na onom svetu da spava sa kokoškama isto kao i na ovom. Ja, jadna, ništa kontala nisam – nemamo kokoške. Onda mi je, kad sam malo porasla ispričala kako je ona mom dedi bila druga žena a čvrsto je verovala da se na onom svetu sreću prvi supružnici, valjda da isprave one greške koje nisu umeli na zemlji što traje doveka dok ova druga posmatra sa strane. Al’ i dalje mi nije bilo jasno što sa kokoškama i ima li na nebu kokoški.

Uglavnom, ne sećam se da je i jedna baba imala život kakav je htela. To sve bilo ucveljeno, namučeno, prevareno, godine su mi trebale da ukapiram da im je to bio lajtmotiv.

I tako, ja pravim sarme od blata, ulicom prohuji neka gospodja a babe narednih pola sata lamentiraju nad njenom sudbinom – Kako se nosi, a lepaaa, k’o glumica! Al’ šta joj to vredi kad je sama. Volela nekog Peru, Miku, Lazu a on oženio drugu. I ona nikad više nije bila ni sa kim, osta’ mučenica sama jer ne može da zaboravi Peru, Miku, Lazu. I sutra kad se razboli, nit’ kučeta, nit’ mačeta, nit’ Pere, Mike, Laze, niko neće imati čašu vode da joj doda. A tražio je neki Pera, Mika, Laza al’ ona nije htela jer nikako nije mogla da zaboravi onog Peru, Miku, Lazu. I kako li je sad njoj kad sretne Peru, Miku, Lazu koga pod ruku drži ona druga.

Ja mala, malecka, odma’ ukapirala da se najveći muški zlotvori zovu Pera, Mika ili Laza. I da ne smeš ni jednog da voliš jer Pera, Mika ili Laza uvek ožene drugu a ti ostaneš da patiš. Pitala majku da proverim, ona rekla – Kaži im da ne seru! To meni pošto je baba bila moja baba a njena svekrva, nije mogla sama da joj kaže, njoj rekla – Šta pričate pred ovim detetom?! Baba odgovorila – Koje bre? Što sluša ono što nije za nju! U pet godina ima sama da znaš šta da slušaš šta da ne slušaš.

Posle me čuvala jedna žena. I ona imala muža Tiku. Pa mi ispričala kako se Tika kockao i kako je htela da ga ostavi. Tiki došlo iz dupeta u glavu, odveo je na neki most, obećao da neće više da se kocka i bacio kockice sa mosta. Ja tako ukapirala da muškarac vitez ako voli ženu mora nešto veliko da uradi i to na mostu, da baci kockice ili karte a može i sam da skoči. Zavisi od ljubavi. Ovo dvoje živeli srećno. Tika umro prvi.

Krenula u prvi razred. I mnogo me voleo jedan Lazar. I poljubio me u obraz. Nedelju dana nisu mogli da me namole da idem u školu. Jedva sam priznala da ima tamo neki Lazar koji ’oće čorbu da mi zaprži da jadna ceo život provedem sama. A i svi se smejali, bilo me sramota. Otac rek’o – Šutni to medju noge, nemoj ja da mu dodjem – i umirao od smeha zbog razloga neodlaska u školu, majka me vodila i odvodila iz škole al’ je na odmore mrzelo da dolazi pa sam ja na jednom Lazi pokazala ko je jači. Bila sam se sa njim k’o da oće glavu da mi skine. Danas mi ne pada na pamet da se makljam sa muškarcima koji me ljube al’ onda sam bila mala i istraumirana. I boli me uvo kako se zovu.

Odselili se mi, promenili mi školu al’ mi Laza zapao u srednjoj. Bio mnogo sladak al’ imao teoriju da drugarstvo i ljubav ne idu. Ja se stalno čudila kako postade toliko glup. Posle oženio drugaricu iz odeljenja. Valjda nju ne pamti kao musavu, sa kikama i belim mašnama u kosi pa je nije računao u drugaricu. A možda je i zapamtio kako sam se rvala sa njim samo zbog poljupca, računao – ova bi me samlela kad bih otkopčao šlic.

Posle sam imala neke ljubavi što platonske, što ’vake, što ’nake, cela mladost mi prošla u ostavljanju. Il’ ja njih il’ oni mene. Ja kad sam ostavljala – ostavljala sam činjenično – tak’a i tak’a stvar! Oni kad su me ostavljali svi su me ostavljali isto – divan sam čovek, ne da me vole nego me obožavaju ali… ovde možete da dopišete bilo šta od ’’zaslužuješ nešto bolje’’, preko ’’idem u vojsku neću da te sputavam’’ do ’’znam da sam budala al’ jebi ga’’.

Ja patila. Ne mogu da grešim dušu. Tako, po par dana jerbo sam znala da treba. Onda se posle tri dana probudim i kažem sebi – more, ko ga jebe, dosta bilo. Prežali žena muža sa kojim je živela četr’es’ godina, za četr’es’ dana, od mene dosta. Održim sebi predavanje kako sam divna, krasna, kako ’vaku ko mene nikad više neće naći i turim tačku. Ono jes’ da sam znala da ja njemu sve to nisam bila al’ ja sebe mogu da lažem iz čiste ljubavi prema sebi, mora čovek da se spasava.

Neki od njih su posle pet, deset godina, kad me sretnu, valjda zbog toga što nisu znali šta da pričaju sa mnom, pokušavali da mi objasne kako su onda, kad su me ostavljali bilo slepi, glupi & šašavi što me nerviralo do zla boga. Prvo ne interesuje me a drugo – muškarci imaju porive da provere koliko ste u medjuvremenu seksualno napredovali što nema veze ni sa njihovim prosvećivanjem ’’što ostavih ovu’’, ni sa ljubavlju, ni sa čim. Samo sam naletela.

Suma sumarum – zaljubljivala sam se i odljubljivala. Sa ove stolice, dok mi flešbekuje po glavi – sve je to bilo – moraš prodješ i to. Oni su umeli da čine neverovatne stvari, opremljeni svim vrstama oružja i opreme za ronjenje i planinarenje sve dok me ne osvoje. Ni jednog nikad nisam pitala – je li, bre, što si se peo na ono drvo odakle si arlaukao celom svetu da me voliš kad tako brzo prodje ta ljubav. Mis’im jedan se peo na drvo pa ja pala na dupe. Prošlo čoveka. I, iskreno, ne mogu da shvatim da neko moli za ljubav, ono – učiniču sve samo ostani sa mnom. To je nešto što nikad neću shvatiti – da neko želi da ode a ti ga moliš da ostane, živiš sa njim a znaš da to nije to.

Gotovi flešbekovi

Ni danas mi nije jasno kako neko može da ostane sam jer je iz njegovog života otišao neko ko ga je obeležio za ceo život. Ne razumem kakav je to luksuz da voliš nekoga ko tebe ne voli. Da napraviš mitsko biće od onog ko je od nekog drugog napravio mitsko biće. Gde je tu ljubav prema sebi? Imali su lepe trenutke? Jelte? I zbog tih lepih trenutaka koji toj drugoj strani očigledno nisu bili toliko lepi neko sebi oduzme sve buduće lepe trenutke.

Mora da nemam dovoljno pameti. Možda nemam ni srca, ko zna. Al’ mislim da je sve to samo sujeta koja preraste u samokažnjavanje. Jebi ga, ne shvatam da neko može nekoga toliko da voli da od njegovog odlaska ne može da se oporavi. Ima i većih tragedija. I ja sam uvek svoje drugarice pitala – dobro, bre, je l’ ne možeš o njemu da misliš kao da je umro? Neke su mogle, neke su rekle da ne mogu kad je živ da življi ne može biti pa još ga i sreće. I to sa drugom! Umro, bre!

Svi mi sve što radimo – radimo zbog sebe. Ni zbog koga drugog. Zato što volimo sebe. Posmatrajte to tako, da tamo neko nije sa vama jer voli sebe, nažalost više nego vas. Ne luksuzirajte se sa jedinim životom koji imate trošeći ga na pitanja koja nemaju odgovor. Divni ste ali eto…

Priča iz života

Meni vrlo blisko žensko stvorenje je krvnički, bolesno, do ludila, bilo zaljubljeno u jedno muško stvorenje. To muško stvorenje je razaralo četiri godine. Četiri godine je odlazio, dolazio, mrcvario je, mučio, objašnjavao, optuživao. Zbog njega je išla ulicom i plakala, zakazala na mnogim poljima koja se nisu ticala njega i na svako moje – možeš li to da prekineš, vidi u šta si se pretvorila – odgovarala da veruje u ljubav i da se bori za ljubav dok od te ljubavi postoji i trunčica. Je l’ vidiš da te ne voli? Vidi al’ voli ona njega. Ja sedela glupa i čekala da ona prestane da ga voli i nada se da će on od crnog da postane belo, od mraka svetlo… I nije se desilo. Čak i kad joj je uradio strašne stvari. Desilo se da je morala da se pomiri sa tim da je on definitivno otišao, nije mu više bilo zanimljivo. I dalje joj nije bilo jasno kako je mogao kad je ona za njega premija… Meni ovo nije jasno al’ ’ajde.

Onda mi je javljala kako je upoznala nekoga i počela da izlazi sa njim. Divan čovek. Uspešan čovek. Lep čovek. Kavaljer. Sredjen. Odmeren. Obožava je.

I?

Posle dva meseca divnih izlazaka, pažnje, panoramskih razgledanja mile nam domovine, ostavila ga je. A jeste divan! Pa što, bre?

Neće ga duša.

Došlo mi da je išamaram. Ne što ga neće njena duša nego što mu je mrtva ’ladna to rekla a nikako nije mogla da ukapira, četiri godine, da nju neće nečija duša.

To sam ’tela da kažem – razumem i povredjenost i ljubav, sve. Otpatiš svoje i guraš dalje. Uostalom, ne mora se uvek biti sa onim koga voliš. Može se voleti i iz daljine. Hapsiti sebe zato što ne možeš da uhapsiš nekog drugog – to je sabotiranje života. Mitske priče o večnim ljubavima zbog kojih mora da se pati.

’Ajde, bre! Živite!

Toliko ljudi vas negde čeka..

I ne morate biti ni sa kim ali prestanite da volite one koji vas ne vole. To nije normalno.

Jer, da bi vas voleli morate voleti sebe.

Imam srca, majke mi.