Home / Mislim, dakle postojim / Zdravo, belo i debelo

Zdravo, belo i debelo

Fussy eater

Srbija je puna predrasuda nalik onim da će nas ubiti promaja a možda i hladan beton. Evo, i danas pamtim tekst o tome kako ni pod razno, pa taman zemljotres da drma, ne izlazim iz kuće šest sati nakon pranja kose, jer iako je sušim fenom, njoj treba ravno tih šest sati da bude stvarno suva i ne predstavlja opasnost za moje zdravlje.

I na tim predrasudama se vaspitavaju generacije i generacije, prenose se s kolena na koleno ko junačke pesme, naročito one vezane za ishranu.

Hrana = zdravlje. Pri tome, nije baš puno važno koja je hrana u pitanju, važno je da budeš sit.

Kretanje = opasnost po život.

Ili ovako:

60fa2c1f4d79de0696c4abbfb52b6b4c_unique_id_domande_su_alimentazione_cmc_image_1ne znam koliko puta sam videla uplakano dete na koje arlauču, kome prete, koje samo što ne okrenu naopako i istresu iz gaća, terajući ga da proguta ono što su mu gurnulu u usta, sve dok se dete od plača ne ispovraća. Poznato je da mala deca ne vole baš puno da jedu, što je čista zabluda, deca jedu, osećaju glad, ali ne onoliku koliku su zamislili mame, tate, babe i ostala rodbina. Deca takođe imaju pravo da nešto ne vole, problem je samo što baš od toga što ne vole zavisni njihovo zdravlje. Recimo od spanaća. Elem, dete kljukaju, ono jadno guta i to što su mu nabili u usta i suze, sve dok se ne ispovraća, uglavnom od plakanja. Onda se dernjaju što se ispovraćalo sve preteći mu da će ga naterati da pojede to što je isporučilo iz sebe. I to mi je uvek nekako tužna slika, to terorisanje deteta jelom. Da ne pričam koliko puta sam sedela u gostima, na nekoj proslavi, gde neka mama ili baka uporno pokušavaju da nateraju dete da pojede sve ono što su one zamislile, pa dete opet plače, pa one vijaju viljuškom oko njegove glave, sve mislim oči će mu iskopati, dok ne uzbune sve ljude za stolom koji stanu horski da ga ubeđuju da pojede, pa da će dobiti ovo ili ono, prestravljujući ga da neće porasti ako ne jede, da ga neće primiti u školu, da, ako je dečak, neće moći da nađe devojku, a ako je devojčica da je nijedan momak neće voleti. I sve se pretvori u jedan običan cirkus, pojma nemamo više da li slavimo nečiji rođendan, nekoga ženimo, odužujemo se kućnom svecu ili smo svi tu da nekom detetu ogadimo  jelo, život i odlazak u goste. Naravno, tužna scena se nastavlja prepucavanjima ko je kriv što dete ne jede, mama, tata, baka, genetika (ovakav mu i otac bio) dok se svako sa svakim ne posvađa i svi zaduženi za kljukanje onog deteta ne ispričaju ostalima svoju tužnu priču oko njegovog hranjenja (srce nam pojede koliko ne jede).23c60c30fc52cf2fdcec044fd3b41ccf_unique_id_bimbo_capricci_pappa_cmc_image_1

Neko se u celoj drami doseti da obavesti dete da deca iz Bijafre nemaju šta da jedu i da će i ono biti isto kao to neko dete. Šta se dešava u glavi deteta koje pojma nema ni šta je Bijafra, ni kako izgleda to dete koje nema da jede, nije mi poznato.  Ali da treba da ima grižu savesti, treba, i da mora da jede i za sebe i za dete iz Bijafre, mora. Ono izbezumljeno, neko dete iz Bijafre koja više ne postoji, srećno, tako ispadne.

Kad se smiluju da odvedu musavo i uplakano dete da ga umiju i oslobode tamnice, to jest, sedenja za stolom gde mora da glumi odraslu osobu, do kraja proslave dobacuju – ne skači, povredićeš se, ne trči, oznojićeš se, ne smej se, upiškićeš se noćas, prepadaju ga da mu je detinjstvo jedan najstrašniji horor na svetu samo ako mrdne guzu sa mesta na koje su ga postavili. Onda ga opet jure sa tanjirom da pojede nešto što će, ne bude li ono htelo, da pojedu maca ili kuca a da će njega mršavog sutra da biju svi od reda jer snaga na usta ulazi. Ima tih tužnih slika koliko hoćete, deca se igraju a oko njih trčkara ženski deo familije zabrinut za njihovo zdravlje i pokušavajući da ih nakljuka.

Sve ovo što sam napisala, kako rekoh, viđam svakodnevno – jedi, još samo ovo, još ovaj zalogaj, uz ono – ne trči, ne skači, ne jurcaj za loptomm, sedi tu… Kad viknu za detetom – oznojićeš se, to je kao da su mu rekli – ukakićeš se u gaće, tu težinu ima.

Kad baka dođe u posetu unučetu, u kuću ulazi s pitanjem – Jeste vi dali ovom detetu nešto da jede? – kao da ga mama i tata more glađu, a mama dete sa čuvanja od bake preuzima s pitanjem – Jel jeo nešto? Ništa ono – da li je naučio nešto novo, jeste li prošetali, samo jel jeo.

Kad god vidite neko debelo dete, znajte da ga vaspitava, neguje i hrani familija puna predrasuda čiji članovi ga svakodnevno obaveštavaju kakav je razmažen i nezahvalan stvor jer može da jede i od ptice mleko dok oni, dok su odrastali, ništa nisu imali sem proje, eventualno ’leba i masti.

bambini_capricci_cibo

Onda deca porastu do škole u koju ih, gle čuda, prime čak i ako nisu debela, i na časovima fizičkog vaspitanja, nastavnici i dalje deci ne govore o tome koliko je važno da budu fizički aktivni, nego ih primoravaju na vežbe kojim treba da zarade neku ocenu. Slaba ocena dovodi do toga da ga ukućani optužuju da je nesposobno i trapavo.  Odnos prema fizičkom vaspitanju je isti kao prema istoriji. Ima napamet da naučiš kad je bio boj na Kosovu, ima da uradiš kolut napred ili nema petica. Nigde razumevanja.

Nedavno sam pisala o tome kako ne pamtim kada sam videla dete da trči za loptom, na svežem vazduhu, ali su zato igraonice pune, dok roditelji kafenišu, tržni centri takođe, gde za jednim kompjuterom sedi mama a za drugim dete igra igrice.

bambino_obeso

Ako roditelji i reše da se njihovo dete bavi sportom, to nije zato što je kretanje neophodno za njegov rast i razvoj, već da bi postali šampioni, nije važna aktivnost, nego rezultat. Roditelji se dele na preambiciozne, koji žele da njihovo dete sutra bude vrhunski sportista, po cenu svega, zagorčavajući im život što to sporo traje, i one nezainteresovane koji smatraju da je ozbiljno bavljenje sportom luksuz za koji oni nemaju para.

Činjenica je da nam standard pada iz godine u godinu i da je zaista problem detetu kupiti bicikl, ili rolere, ali je isto tako činjenica da postoji mnogo načina da dete bude aktivno, što ne mora da donosi sportske šampionske rezultate ali je neophodno za njegov pravilan razvoj.

Posledica brzog života kakav danas vodimo, mada meni nikako nije jasan taj brzi život u Srbiji, ako uzmemo u obzir da toliko ljudi ne žuri nigde, jer ne rade, je da su nam deca debeljuškasta, troma, spora, nezainteresovana i bolesna, jer za njihovo pravilno odrastanje, uz pravilnu ishranu i bavljenje sportom, bilo kakvim kretanjem, niko nema živaca. To jest, para. To jest, volje.

dv2014048-430x292

Po statistikama, svako dvadeseto dete u Srbiji je gojazno, a svako petnaesto predgojazno, znači klacka se na granici da postane gojazno, kako se fino kaže, odnosno debelo što ne smete da izgovorite nego morate da se pravite ludi. Po tim istim statistikama, deca se malo kreću, a umesto da imaju pet obroka, imaju uglavnom dva.  Znači, nezdravo žive od malena.

Corsa-bambini

Sve što bi deca radila, vozila biciklu, rolere, plivala, trčala, predstavlja smrtnu opasnost, neko trči za njim i upozorava ga da će pasti, povrediti se, oznojiti, nazepsti, da će ga „probiti vetar“, isprljaće se, uništiće se, urnisaće se, „rodila sam te zdravog i pravog, hoćeš glavu da izgubiš“! Sve u svemu, fizička aktivnost im može doći glave. Kad sedne ispred kompjutera, svi srećni, ne moraju da trče za detetom, ni vetar ni kiša, ni drvo na koje je pomislilo da se popne, ga neće ubiti, samo mu prinose tanjire, više s onim što voli, manje s onim što ne voli a što je puno zdravije, „neće, brate“. A zna se šta deca vole, grickalice, sendviče, suvu hranu. Kad bismo mogli da ih stavimo u neku vazu, ko ukrasno cveće, super bi bilo.

bambino_obesità_grasso_madre_salute_comprensione_tristezza_alimentazione

E, sad moja priča.

Kad danas gledam fotografije sebe kad sam bila mala, na njima dominiraju glava i kolena, ostalo je skoro nevidljivo, toliko sam bila mršava. Detinjstvo pamtim po tome kako me jure po dvorištu da mi u usta gurnu kašiku sa ribljim uljem i kako mi uporno nutkaju jagode, lubenicu i jogurt na koje sam bila alergična. Po savetu lekara, trebalo me je time kljukati kao ćurku dok moj organizam ne prestane da se buni. Posledica – kavijar očima ne mogu da vidim, smrdi mi na riblje ulje, jagode i lubenicu volim da pomirišem, jedino sam sa jogurtom na „onako“ – može, a ne mora. U neko doba, oko puberteta, zavolela sam hranu i oko mene su svi bili presrećni. Posledica je da celog života kuburim sa nekim viškom koji sam, doduše, držala pod kontrolom, i koji se izmakao kontroli pre par godina kad sam prestala da budem fizički aktivna. Kako se osećam pisala sam u prethodnom postu. Ponekad kao kornjača okrenuta na oklop.

Period kad sam najviše vodila računa o ishrani je bio period trudnoće. Odmah su me isprepadali da vodim računa, prvo jer treba da se porodim, drugo da ne rodim „nešto debelo“. Igrom slučaja, nisam dojila svoju ćerku i ona je od rođenja bila pod budnom pratnjom, kada je ishrana u pitanju, pedijatra u koga se i danas kunem. Jednom mesečno, on mi je pisao jelovnik i do godinu dana, moja ćerka je sve jela. Čak i ribu pre nego što je izgovorila „riba“, znate ono staro verovanje da se detetu ne daje riba dok ne nauči da kaže riba jer može da ostane nemo. Mo’š misliti.

Nikada, ali nikada joj nisam kupila kašicu i nikada joj nisam dala da jede „splačine“ (to je ono kad dete neće supu pa mu u supu nadrobe svašta, moj, to jest, njen lekar je smatrao da dete od malena mora da se navikava na ukuse, pa joj recimo nisam pravila mešavinu pirea i pasirane džigerice, nego joj posebno davala jedno i drugo.

Moja ćerka više nije dete, odrasla je osoba,ne jede čokolade, slatkiše, paštete, suhomesnato, sve ono što je tako lako podmetnuti i redovno trči i trenira. Prženo ne smem da joj ponudim, hleb joj mesim i  svakodnevno joj kuvam posebno, ali mi ne cvili kad god treba da izađe da joj nešto ne stoji, da izgleda ovako ili onako, što neminovno dođe kod one dece koju su kljukali, onda kad mogu da kažu – neću i kad je već pomalo kasno.

Ako ste od onih koji misle da je najvažnije da dete bude sito i ne učite ga da je važno da bude fizički aktivno jer će kad poraste znati treba li mu to ili ne, pravite ogromnu grešku jer se navike stiču u detinjstvu.

come-fare-una-corsa-ad-ostacoli-al-chiuso-per-bambini_5d0995251137823f997cba1b0ead660f

Na kraju, šta da vam kažem, snaga ne ulazi na usta, na usta ulazi zdravlje, snaga, ne baš Herkulovska, već  ona životna koja se stiče aktivnošću. Dete treba pravilno usmeravati a ne toviti ga uz more pogrešnih saveta od kojih će biti debelo,  nepokretno i istraumirano.

Ovaj post je deo akcije Coca-Cola Blogers Network Adria.

U sklopu akcije #širidobrotu koja podrazumeva mnogo dobrih stvari koje možemo uraditi jedni za druge, je i akcija prikupljanja sportske opreme za najugroženije škole u Srbiji. Već znate da su nam škole osiromašene i u katastrofalnim stanjima. Mnoge od njih nemaju sale za fizičko, niti ikakve sportske rekvizite. Ukoliko u podrumima čuvate nešto što su vaša deca preresla, ili više ne koristite, ovde možete pročitati gde možete odneti te stvari i obradovati neku decu.

Ukoliko vam je to komplikovano, širite dobrotu tako što ćete neki stari bicikl, rolere, rekete za tenis ili lopte pokloniti nekom detetu iz komšiluka i time ga motivisati da se kreće.

(Fotografije: oasidellemamme.it / nostrofiglio.it / oldeconomy.org / universomamma.it / tuttomamma.com / nanopress.it / datamanager.it / noinonni.it)

 

Pročitajte i

Srbija u stalnom stanju borbene gotovosti

Ako ste kao ja, pa stalno, gde god se nađete, osluškujete šta priča narod, sigurno čujete, u prevozu, redovima u marketima, bankama, gde god stoji više od troje ljudi, da je sve ovo postalo strašno, da nas truju, da nas mrze, da nas potkradaju, čovek samo treba da gleda svoja posla, kako da preživi i izvede decu na put. I to, ako je ikako moguće, na neki put koji vodi van Srbije. Jer ko bi želeo da mu dete sutra živi na buretu baruta, u zemlji kojoj stalno neko preti, ako ne komšije, onda bar Kim Džong Un.

30 komentara

  1. Sjajan tekst. Mnogo toga bi većina majki mogla da nauči iz njega.
    Ne znam da li sam više alergična na izjavu da dete neće ništa da jede, a pri tom mu daju zalogajčiće gde ima duplo više hleba nego korisne hrane ili da držim svoje dete za ruku u parkiću jer će se isprljati.

  2. d

    Super, super, text !!!

  3. Ideja je ok, ali imas i ti gomilu predrasuda: „Kad god vidite neko debelo dete, znajte da ga vaspitava, neguje i hrani familija puna predrasuda čiji članovi ga svakodnevno obaveštavaju kakav je razmažen i nezahvalan stvor…“. Ovo je potpuno uvrnuta tvrdnja, zar zaista mislis da je apsolutno svako debelo dete takvo? Postoji milion razloga za debelu decu, a cak ni nivo vezbanja nema nikakve veze sa tim. Ja sam imao period kao mali, sa nekih 10-11 godina, kad sam se bio dosta udebljao, a po ceo dan sam bio napolju u parku ili u skolskom igrajuci fudbal. Verovatno je bio i neki takav trenutak u razvoju kad nisam rastao u visinu puno, a realno sam i voleo da jedem i uvek je u kuci bilo ukusne klope jer moja mama voli da kuva, pa sam jeo previse. Moji mi nikad nisu branili niti mi govorili sta i koliko treba da jedem, niti su me oko bilo cega maltretirali, znaci apsolutno nema veze sa ovom tvojom teorijom. Kad sam za koju godinu usao u pubertet to se sve opet samo od sebe vratilo u normalu, cak mi je u kartonu u 8 razredu pisalo da sam previse mrsav. I ostao sam na normalnoj tezini do negde 25. kad sam krenuo da radim i prestao da treniram…

    Slazem se, naravno, da mnogi roditelji prave razne greske, verovatno svi mi napravimo bar nekoliko, ali treba napraviti razliku izmedju debljine kao posledice stila zivota i previse kalorija, i debljine koja je posledica psihickih poremecaja, opsesivnog jedenja i sl. A postoje i fizioloski razlozi kod nekih ljudi. Ne treba to sve trpati u isti kos, i narocito ne treba debeloj deci lepiti etikete o tome kakvi su oni i kakvi su im roditelji, jer ima milion prica.

  4. Pa eto, nisam ni ja bezgrešna 🙂

  5. K

    Ironija od pre par dana – stoje majka i baka sa devojčicom od nekih 4-5 godina na ulazu u igraonicu i mole je da uđe, mala odbija. Kada su je konačno ubedile da uđe i popne se u onaj „lavirint“, baka sve vreme govori: „Što toliko juriš, oznojićeš se!“ Gledam i ne verujem!

  6. A

    Nije to ironija, to je strah od svega i svacega koje nam je utkano dok su nas jos ljuljuskali. Podneblje gde smo rasli i odgajani. Moj suprug je odgajan na drugom podneblju i njegovi roditelji su se dijametralno razlicito ponasali od mojih roditelja ( ne skaci vrat ces da polomis, jedi ko iz etiopije si izasla, ne peri kosu danju, ne tusiraj se ujutro i slicno.). Kada sam dobila svoje blizance indeticno sam se ponasala kao roditelji sa mnom. A kada su prohodali i padali, svaki pad sam dozivljavala kao da mi sekira sece svaki deo tela.. E sad, hvala dragom suprugu i njegovim roditeljima sto su prekinuli taj niz „straha“ i utkanih „pravila“ Dobili su rolere s 4, biciklo s 2 ipo, naucila sam ih da klizu za 5, sa 5ipo su skakali sa najmanje skakaonice u kosutnjaku, sve barabar sa mnom. ( Ostali „posmatraci mame, tate i babe“ se krstili sve levom i pitali kolko godina imaju.) a sve su sebi kleli i zivo i mrtvo.. i kakva sa ja majka… Padali smo s bicikle, rolera i klizaljki, vracali se ko iz prvog svetskog rata.. Al zato sa 6ipo sada, klizu, voze rolere i skacu na glavu bez problema i bilo kakvih povreda Dok vecina njihovih vrnjaka nema pojma. Ja sam naucila da je normalno da se istusiram ujutro a ne uvece, i da je ok i da operem kosu ujutro..:):):).. Sto se tice jela ili bolje reci ne jela, dok sam tutkala pomoradzom ovog sto od kada se rodio ne jede nista, pa dok mi se dete nije ispovracalo od muke, i tu sam naucila, nikad vise za zivota ne tutkam… Samo mi je vazno da idu na trening, i da ne sede nonstop za kompjuterom ( jer vecini mama i tata je tako LAKSE, lakse konju bez samara

    Pozdrav.

  7. Isuse,šta sve napisa! Hm… uglavnom šetam sa decom,čak i po zimi,makar tako što odem u najdalju moguću prodavnicu. Uglavnom vičem „Ne trči!!!!“ ne zato što mi smeta trčanje već zato što ne mogu da uhvatim korak. Na slavlja ne volim da ih vodim,ako ih vodim ne kljukam ih ali urlam ako trče unaokolo. Ne zato što će se oznojiti,već zato što ja ne mogu da jedem na miru. Luda vremena,što jes-jes!

  8. E

    Ideja za tekst je zaista dobra.Dobro je probuditi svest o tome,ali je apsolutna predrasuda da su debela deca proizvod roditelja i okoline!Moj sin ima 9 god. i 48kg(sto je veoma mnogo). Od predskolskog uzrasta je trenirao plivanje,poslednje 3 godine svaki radni dan,7 meseci trenira vaterpolo sto je izuzetno naporan i zahtevan sport.Pored toga ide dva puta nedeljno na fudbal i dalje ima viska energije i problem sa kilazom.Ne jede grickalice,ne pije sokove,voli slatko ,ali i to mu je ograniceno.Tako da postoji i ona druga krajnost,a to znaju roditelji gojazne dece,da ih drzite godinama disciplinovane,rezultati su slabo vidljivi kada je u pitanju kilaza.A i sami se ne slazete sa tim da vase dete ne sme jede sladoled,poneku cokoladu ili kolac kad baka napravi 🙂

  9. U pravu ste, za gojaznost dece su ponekad „krive“ i neke druge stvari, naravno, ali ja sam se fokusirala na ovo. Ima I drugačijih roditelja

  10. Fantastično ste sve opisali, sećam se da su tako i mene jurili oko stola i terali da jedem, te da su se mama i tata večito svađali oko toga šta sam i koliko pojela i zašto sam mršava… Nisam htela da napravim istu grešku sa svojim sinom, i nikad ga nisam terala da jede više nego što može i hoće… al jesam uvek kad bi došao od bake pitala – šta si jeo? 😀

  11. L

    E bravo, za peticu. Najbolja scena, moja baba prohajava pored mene ka mome sinu od dve godine koji se naivno necim igra, noseci napolitanku, nekakvu dzinovsku. (Ovo naravno izmedju rucka i uzine). Ja je uvatim u prolazu i pitam izvini sta ce mu ta napolitanka?? A ona odgovara odgovorom za uramljivanje ‘Da mu ne bude dosadno!’ Onda sam naravno ispala ludaca sto mozes zamisliti ne dam detetu napolitanku, grozna majka. A on nas obe bledo gleda. U svakom slucaju jos je mali za sport ali sto skacemo po krevetu!!! 🙂 I znojimo se oboje, ja i on na mene ocigledno, ali nam nista ne smeta.

  12. Nemam lajk kao opciju u komentarima, inače lajk 🙂

  13. M

    Odlican je tekst i istinit. Ali, da li je moguce da se sve desava pod budnim okom Coca Cole? Da li je moguce da ne postoji nacin da se najnezdravije pice koje postoji, valjda, na planeti, ne ugura u pricu o zdravlju? Moje misljenje je da sa Coca Colom nema umerenosti, nju i slicna pica jednostavno ne treba nikada piti. 1 litar Coca Cole = 100 grama secera!!!! Pisanje i odrzavanje bloga valjda ne kosta preterano, da li ste morali da dozvolite Coca Coli da se potpise ispod Vaseg stava?

  14. Ispod ovog stava, mog stava, sam potpisana ja. To da li sam morala nešto, ili nisam morala… ništa se ne mora, donose se odluke, moja odluka je da sarađujem sa Coca-Colom. Juče pročitah kako je umro čovek koji je popio, ne sećam se tačne količine, previše soka od šargarepe. Sve što je preterano, štetno je.

    Ne bih da komentari odu daleko od ovoga što sam pisala, mi jedemo toliko nezdravu hranu, pijemo sokove od navodno 100% voća u kojima se voće nalazi u jednocifrenom postotku, u skoro svim slatkišima se nalaze nezdravi dodaci, za meso više ne znamo odakle stiže i tako dalje, i tako dalje.

    Naš zdrav život zavisi od umerenosti i balansiranja.

    Ko to ume, neće imati problem sa količinom šećera, masti, aditiva, bilo kakvih dodataka u bilo čemu.

  15. E

    „ali mi ne cvili kad god treba da izađe da joj nešto ne stoji, da izgleda ovako ili onako, što neminovno dođe kod one dece koju su kljukali, onda kad mogu da kažu – neću i kad je već pomalo kasno“
    Hm, hm, ovo i debljina nisu povezani, deca koja imaju samopouzdanja postaju odrasli koji imaju samopouzdanja, to što Vam ćerka ne kuka da joj nešto ne stoji ima veze sa vaspitanjem, svakako, ali mnogo manje sa ishranom. Ovim se po malo poručuje da samopouzdanja treba da imaju samo zgodne devojke dok one manje zgodne ne treba. Ili, da one devojke koje kukaju kako im nešto stoji su uvek gojazne. Samopouzdanje ne bi trebalo da se zasniva na fizičkom izgledu niti sam nešto posebno uočila da samo zgodni ljudi imaju samopouzdanja a samo debeli (manje zgodni) nemaju.

  16. Ne mislim tako, generalno ste u pravu, ali tokom pubertetskog perioda, većina dece je nezadovoljna svojim izgledom i to u mnogo slučajeva nema realnu osnovu, oni umeju da umisle da imaju klempave uši, kratke noge, prosto je to takav period i vrlo teško ih je razuveriti. Još je gore kad postoji realan problem kao što je debljina. Samopouzdanje se stiče s godinama a u periodu odrastanja ga je vrlo lako poljuljati, dovoljno je da dve drugarice kažu nešto i gotovo.

    Mene je, recimo, brat ubeđivao da imam klempave uši što je dovodilo do toga da uopšte ne vezujem kosu, godine su bile potrebne da ih ne vidim klempavima nego onakvim kakve jesu 🙂

    I na kraju, ja sam neko ko je godinama cvileo isped ormana jer sam sebe uvek videla gorom, ružnijom i debljom nego što jesam. I takođe su bile potrebne godine da steknem to samopouzdanje – lepa sam iznutra čak i kad sebi nisam spolja.

    Ja govorim o stvarima koje se dešavaju, i to je vrlo, vrlo povezano sa debljinom. Žestok sam protivnik korektivnih plastičnih operacija a one su takođe posledica nedostatka samopouzdanja i u mladim godinama, ali i u vrlo, vrlo zrelim, to je neka sasvim druga priča, želja da zadovoljiš standarde društva. Živimo u vreme bjutizma, teško da će to neka mlada devojka tek tako zanemariti.

    Volela bih da sam kao vrlo mlada imala ovoliko samopouzdanja koje imam danas, ali nije tako.

  17. M

    Moja deca od 2 i 4 godine su „komarac“ kategorija. Lepo ruckaju, ali se zna kad, sta i koliko. Kad im ne trpam cokoladu posle upravo popijenog milk sejka, dobijem komentar „Ma pusti ih, treba malo da se ugoje“. Moj odgovor je „Ne treba da se ugoje, nego treba da porastu“. Velika razlika. Simpatican tekst…pozdrav. Dislike za koka kolu, ali pozdrav za slobodu izbora 🙂

  18. Lep tekst, mnogi su se pronašli u njemu, pa i ja. Mene su puškom jurili da nešto pojedem, mama se prestravljivala da ću se prekinuti na pola koliko sam bila mršava (a vrlo visoka, i kao dete i sad). Tek oko 15. godine sam počela da ličim na žensko i da ne budem „kostur-model“. E, sad: obožavala sam ribu i kao dete, tone voća nedeljno da pojedem, domaće kiselo mleko, spanać, ali ostalo – ništa! I onda sam postala mama detetu koje jede za tri gladna rudara. Najveća noćna mora mi je bila kada mi kaže „Mama, ja sam gladna!“. Ne znam da li ću imati dovoljno hrane koliko ona može da pojede! I evo je devojka već, a vitkica iako voli da jede. Dok su druga deca dočekivala roditelje sa posla sa rečima „Kupi mi sladoled/čokoladu/bombone“, ona je meni znala da kaže „Stigla sveža pršuta/pečenica u prodavnicu, ajd’ kupi mi“. 🙂 I nema ni grama viška na sebi. Genetika, valjda, ima uticaja a i kvalitetna ishrana.

  19. http://nutricionista.nasezrno.co.rs/o-skolskoj-uzini/
    Kanda smo istog dana opleli po deci i roditeljima. 🙂

  20. i

    Tekst je solidan, ali verujem da je on rezultat neke vase frustracije iz detinjstva….
    A i to da jednoj majci lekar pise jelovnik za dete na godisnjem nivou,nije mi bas najnormalnije, jesam za konsultaciju ali do te mere?!

  21. Pravilno mislite, ja sam frustrirana još od deteta pa eto. Sve ovo što sam napisala se inače ne dešava.

  22. V

    Svaki komentar bi bio suvisan za ovako kompletan tekst koji oslikava nebeski narod 🙂
    Hvala puno na ovako divnom tekstu, podelicu ga sa svima koje volim.

  23. F

    Preteraste ga do krajnjih granica. Kad im kazem ne trci oznojices se samo zelim da ne izadju mokri kad ih peske vodim kuci od mojih roditelja. U gostima moraju da znaju da nemogu da se ponasajau kao kod kuce i da skacu kao ludi, diraju stvari i za stolom se prenemazu. Niko ih ne kljuka , cak sta vise moja dedca cips nisu videla a u sumi i na vikendici smo stalno. Jedu svo voce i povrce jer im od toga pravim pricu o poreklu voca, smesne dogadjaje vezane za to voce….. Na kraju genetika je ta koja odlucuje umesto svih nas i ono ce na kraju da ispadne onako kako ga vodi njegov genetski kod. Jednom prilikom sam sa prijateljom na kursu proveo mesec dana. Potpuno isti raspored , ishrana , zivot. On nije vecerao , marendovao i uzimao repete i na kraju se ugojio pet kg. Za razliku od mene koji sam jeo skoro duplo vise. Nema to nikakve veze sa detinjstvom. I na krraju uopste niste u pravu za hranu sto ser snage tice. Samo ih ne treba terati da jedu sto ne vole i sto im organizam odbacuje ali u zamenu im netreba dati cips ili cokoladu. Ako ne voli grasak , volece krompir ili blitvu ili boraniju ili karfiol ili nesto peto …

  24. Ali ja nisam pisala o Vama i Vašoj deci 🙂

    Inače, što se genetike tiče, to znači da za neke stvari imamo predispozicije ili nemamo. Gledajte to ovako, genetski neko ima predispozicije da ima kardiovaskularnih problema, ako to zna, on će pokušati da što više svoj način života prilagodi tome da te genske predispozicije što više ublaži.

  25. B

    Moja sestra _nikad_ nije terala svoje čerke da jedu. Mogle su da odu sa stola kad god hoće, imala je filozofiju „nećeš više? Ne moraš, briši!“ 😀 Rezultat; danas su odrasle devojke od 19 i 21g. vitke, iako jedu toliko da ponekad pomislim da bi pečenog vola pojele! 😀

  26. C

    Sve je ovo lepo i jako je pohvalno sto se svoj zivot i zivot svog deteta uzeli u ruke, ne mozemo to svi jer ne mozemo da priustimo. Vecina majki iz provincije primorana je da zivi u zajednici, a prototip svekra i svekrve je sledeci- rintali od jutra do mraka u detinjstvu, neko bi im ili tutnuo hleba i sira ili im ne bi tutnuo nista, pa kad takvi porastu i stvore porodice cvrsto se zakunu da njihova deca i unuci nece nista raditi a da ce imati svega da jedu. Nazalost, to nekad moramo da trpimo. Ja sam bila gojazno dete jer je i moja majka bila cvrsto resena da se ne krecem i ne gladujem, i iz tog razloga im svakog dana govorim da ne tove moju decu ali uzalud. Njihov odgovor je „pa taj eurokrem da ne valja ne bi se prodavao“; od onih su ljudi koji brkaju cirilcu i latinicu, ne znaju sta znaci dermatolog i eto- veruju u proizvode i u to da televizija nikad ne laze. Ako mene pitate, to je najopasne. Da, najopasnije je biti neobrazovan i neupucen u danasnje vreme, jer ne znate sta je dijabetes, sta je gojaznost, niste culi da se eserihija hrani secerom, itd. Tuzno je sto ima majki koje se trude iz petnih zila, a sutra ce neko da kaze „jao kako te majka utovila“ ili „nije te majka vaspitala“ kao da dete samo sa majkom zivi a ne buljukom ljudi. Mnoge mame koje imaju tu srecu da zive same i odlucju o tome sta ce njihova deca jesti vec su mi govorile kako ja to dozvoljavam i da ja treba da ogranicim pristup bakama i dekama. Nemam nameru da napustim posao kako bih izigravala policajca, a mene ionako niko nista ne pita, cim okrenem ledja ja znam sta se mojoj deci tutka. Poenta svega ovoga je da budemo svesni i ovakvih situacija, a ne samo da kritikujemo.

Ostavite komentar