Život je samo jedan, podržite onu koja je to ukapirala

Da li ste nekada doživeli da vas pozove drugarica, saopšti da ima nešto važno da vam kaže, zakaže vam viđenje, vi odete, tamo još dve, tri prisnije drugarice, sednete, naručite piće i ona vam saopšti kako joj je život skrenuo negde levo kod Albukerkija i da hoće da se razvede? I da joj je strašno teško zato što u životu, to jest, kod tog Albukerkija, postoji raskrsnica na kojoj možeš da se zezeneš, zbog dece, roditelja, kumova, kuće i okućnice i tako redom, znate već šta čini zajednički život, ali da ne može da živi više tako kako živi, a o čemu vi nemate pojma.

Meni jeste. Par puta. I uvek sam imala problem šta da kažem u trenutku kad ona zaćuti. Mislim, mene je mnogo strah da prekinem tu dramsku pauzu i kažem bilo šta – ni – jesi li dobro razmislila, ni – čekaj, polako, ni – ako, razvedi se, treba da se razvedeš. Naročito ne znam šta da kažem kad saopšti da joj se mama rasplakala, čime joj je nabila grižu savesti što je dovodi u situaciju da objašnjava komšiluku kako se desila tako strašna stvar, što će morati kao partizanka da odlazi u prodavnicu kako bi izbegla ju-ju susrete na stepeništu, a da joj se kuma šokirala, da nije ni slutila, uopšte, što će pored toga što okreće svoj život morati da teši sve te oko nje kojima će to mnogo više da izremeti život nego njoj.

I tako ćutim sve dok one ostale pozvane na taj konspirativan sastanak ne progovore, kad se uglavnom posvađam na neodređeno vreme.

Prvo slede pitanja da li je prevario i da li je tuče, pa ako odgovori da ni jedno ni drugo nije razlog, počnu da je isleđuju kao da razlog ne može biti to što se uz njega ne oseća dobro, da se guši i da više ne može. Onda joj objasne kako joj je muž divan i predivan, da boljeg neće naći, jer one, jelte, mnogo bolje od nje znaju kakav joj je muž a i dokle ona može da dobaci u traženju novog, iako joj to u tom trenutku sigurno ne pada na pamet. Onda joj kažu kako su svi isti što su čule od svojih majki, tetaka i baba. Pitaju je šta će s decom, ja, majke mi, uvek na ovo pitanje očekujem odgovor – Ništa, decu ću da bacim, više mi nisu potrebna, toliko je glupo. Posle svega ovoga sledi ono – ali toooliko si uložila u taj brak, pa nećeš valjda… da rušiš kuću i okućnicu, počinješ ponovo, pa šta će da kaže ovaj, pa onaj… Na ovom mestu ona koja je saopštila da hoće da se razvede i sedi ispred njih gledajući kako joj kače oko vrata to neko slovo srama, obično počne da plače. Onda one počnu da je teše da nije sve tako crno iako ova uopšte ne plače zbog toga jer je sigurno sve već isplakala sama, nego zato što od nje prave idiota.

I ja tu nekako počnem da se svađam pošto sam alergična na to što drugi znaju sve bolje od one koja je u priči, isto kao što sam bila alergična na priče kakav će moj brak biti jer nije po “jusu”.

I što vam sve ovo pričam… Pre nepuna tri meseca napisala sam kako ozbiljno krećem u ono brzo hodanje, ne bih li se malo bolje fizički osećala, a akobogda i dupe zategla i sve ono što uz to ide. Dobila sam mnogo poruka podrške i to je baš divno i krasno koliko me je žena podržalo da istrajem do… zategnutog dupeta i par kilograma manje. I od tad me ne napušta ta misao o podršci.

Šta bi bilo da sam objavila status da se razvodim. Da li bih imala toliku podršku da promenim život, uzmem ga u svoje ruke ili budem srećnija, šta bi već bio razlog? Sigurna sam da ne. Isto bi od mene pravili budalu – ej, pa još juče si mu kuvala ručak, od čega ćeš da živiš i te stvari. Ja znate, ne mogu baš da ukapiram kako jedno buduće zategnuto dupe može da dobije više podrške od budućeg mirnog ili novog života, života kakav neko hoće.

I ne mogu da shvatim zašto je ljudima teško da podrže jedni druge kada su životne odluke u pitanju, zašto od njih uvek u tim situacijama prave budale i teraju ih da se pokaju što su uopšte očekivali neku podršku, kako to da mnogi sebi daju za pravo da budu pametni za tuđe živote.

Kao što rekoh na početku, meni se par puta desilo da prisustvujem toj izjavi o menjanju života i žestokoj raspravi oko toga – zašto je, pobogu, ubeđujete da će njen budući život imati više krugova pakla nego u Božanstvenoj komediji, što je ne podržite da uradi ono što oseća da mora? Otkud vi znate kako će njoj biti i zašto mislite da treba da toleriše što se budi nesrećna ali da će biti srećna jer ima nov par cipela koje je on zaradio? Koja je sreća važnija, ona u duši, ili ona na nogama? I otkud vi znate da će njena deca patiti kad pojma nemate kakvi će oni roditelji biti kao razdvojeni? I ko kaže da deca mogu biti srećna samo u brakovima, naročito u onim u kojima su mama i tata nesrećni? Ma ko ste vi da nekome usađujete dilemu zbog svojih predrasuda i serete mu se na čitav budući život?!

Kad se osvrnem na sve one priče koje sam čula direktno, i sve one koje sam čula indirektno – jao, jesi čula da… svi su toj što se razvodi izjavljivali saučešće. Na raznorazne načine. Zamislite! Zato što menja život jer razvod je najtragičnija stvar koja nekome može da se desi. Nisam još čula da je neko rekao, nakon što odsluša ono što ova ima da kaže – Dobro, čestitam ti što si donela takvu odluku, tvoj život, tvoja odluka, srećno u novom životu!

I zato sam ja jednom, jednu drugaricu koja se mesecima klimala šta da radi sa brakom u kome se osećala kao starija sestra svom mužu, a on kao njena sestra od tetke, bar po njenoj priči, a nisu se ni tukli ni svađali, ni optuživali, samo više nisu bili kombinacija, na izjavu da su rešili da sporazumno prekinu to što više ne vredi onoliko koliko su mislili, pitala – Hoćeš da ti čestitam ili izjavim saučešće?

Smejala se do suza i rekla – Čestitaj mi!

Naredna dva sata smo pravile ludačke planove za njen budući život. I danas kad se čujemo, kaže mi – pamtim taj razgovor sa tobom kao jedan od lepših događaja u životu.

Sad, ko živi pomiren sa onim što ga je snašlo i trpi sve što ga je snašlo a što je uglavom sam sebi priredio, i ko čeka da mu prođe ovaj život s nadom da će mu u onom narednom biti bolje, teško da može da shvati koliko je onima koji se ne mire već žele bolje, teško da izvagaju i donesu odluku i koliko im je potrebno da ih neko podrži a ne da im postavlja besmislena pitanja dok ih ne napravi budalama.

Moje dupe je dobro, hvala na pitanju. Mislim od hodanja.

A i misli su mi dobro. Nemam pojma da li je i to od hodanja. Trudim se.