Home / Mislim, dakle postojim / Život je samo jedan, podržite onu koja je to ukapirala

Život je samo jedan, podržite onu koja je to ukapirala

puzzleDa li ste nekada doživeli da vas pozove drugarica, saopšti da ima nešto važno da vam kaže, zakaže vam viđenje, vi odete, tamo još dve, tri prisnije drugarice, sednete, naručite piće i ona vam saopšti kako joj je život skrenuo negde levo kod Albukerkija i da hoće da se razvede? I da joj je strašno teško zato što u životu, to jest, kod tog Albukerkija, postoji raskrsnica na kojoj možeš da se zezeneš, zbog dece, roditelja, kumova, kuće i okućnice i tako redom, znate već šta čini zajednički život, ali da ne može da živi više tako kako živi, a o čemu vi nemate pojma.

Meni jeste. Par puta. I uvek sam imala problem šta da kažem u trenutku kad ona zaćuti. Mislim, mene je mnogo strah da prekinem tu dramsku pauzu i kažem bilo šta – ni – jesi li dobro razmislila, ni – čekaj, polako, ni – ako, razvedi se, treba da se razvedeš. Naročito ne znam šta da kažem kad saopšti da joj se mama rasplakala, čime joj je nabila grižu savesti što je dovodi u situaciju da objašnjava komšiluku kako se desila tako strašna stvar, što će morati kao partizanka da odlazi u prodavnicu kako bi izbegla ju-ju susrete na stepeništu, a da joj se kuma šokirala, da nije ni slutila, uopšte, što će pored toga što okreće svoj život morati da teši sve te oko nje kojima će to mnogo više da izremeti život nego njoj.

I tako ćutim sve dok one ostale pozvane na taj konspirativan sastanak ne progovore, kad se uglavnom posvađam na neodređeno vreme.

Prvo slede pitanja da li je prevario i da li je tuče, pa ako odgovori da ni jedno ni drugo nije razlog, počnu da je isleđuju kao da razlog ne može biti to što se uz njega ne oseća dobro, da se guši i da više ne može. Onda joj objasne kako joj je muž divan i predivan, da boljeg neće naći, jer one, jelte, mnogo bolje od nje znaju kakav joj je muž a i dokle ona može da dobaci u traženju novog, iako joj to u tom trenutku sigurno ne pada na pamet. Onda joj kažu kako su svi isti što su čule od svojih majki, tetaka i baba. Pitaju je šta će s decom, ja, majke mi, uvek na ovo pitanje očekujem odgovor – Ništa, decu ću da bacim, više mi nisu potrebna, toliko je glupo. Posle svega ovoga sledi ono – ali toooliko si uložila u taj brak, pa nećeš valjda… da rušiš kuću i okućnicu, počinješ ponovo, pa šta će da kaže ovaj, pa onaj… Na ovom mestu ona koja je saopštila da hoće da se razvede i sedi ispred njih gledajući kako joj kače oko vrata to neko slovo srama, obično počne da plače. Onda one počnu da je teše da nije sve tako crno iako ova uopšte ne plače zbog toga jer je sigurno sve već isplakala sama, nego zato što od nje prave idiota.

I ja tu nekako počnem da se svađam pošto sam alergična na to što drugi znaju sve bolje od one koja je u priči, isto kao što sam bila alergična na priče kakav će moj brak biti jer nije po “jusu”.

I što vam sve ovo pričam… Pre nepuna tri meseca napisala sam kako ozbiljno krećem u ono brzo hodanje, ne bih li se malo bolje fizički osećala, a akobogda i dupe zategla i sve ono što uz to ide. Dobila sam mnogo poruka podrške i to je baš divno i krasno koliko me je žena podržalo da istrajem do… zategnutog dupeta i par kilograma manje. I od tad me ne napušta ta misao o podršci.

Šta bi bilo da sam objavila status da se razvodim. Da li bih imala toliku podršku da promenim život, uzmem ga u svoje ruke ili budem srećnija, šta bi već bio razlog? Sigurna sam da ne. Isto bi od mene pravili budalu – ej, pa još juče si mu kuvala ručak, od čega ćeš da živiš i te stvari. Ja znate, ne mogu baš da ukapiram kako jedno buduće zategnuto dupe može da dobije više podrške od budućeg mirnog ili novog života, života kakav neko hoće.

I ne mogu da shvatim zašto je ljudima teško da podrže jedni druge kada su životne odluke u pitanju, zašto od njih uvek u tim situacijama prave budale i teraju ih da se pokaju što su uopšte očekivali neku podršku, kako to da mnogi sebi daju za pravo da budu pametni za tuđe živote.

Kao što rekoh na početku, meni se par puta desilo da prisustvujem toj izjavi o menjanju života i žestokoj raspravi oko toga – zašto je, pobogu, ubeđujete da će njen budući život imati više krugova pakla nego u Božanstvenoj komediji, što je ne podržite da uradi ono što oseća da mora? Otkud vi znate kako će njoj biti i zašto mislite da treba da toleriše što se budi nesrećna ali da će biti srećna jer ima nov par cipela koje je on zaradio? Koja je sreća važnija, ona u duši, ili ona na nogama? I otkud vi znate da će njena deca patiti kad pojma nemate kakvi će oni roditelji biti kao razdvojeni? I ko kaže da deca mogu biti srećna samo u brakovima, naročito u onim u kojima su mama i tata nesrećni? Ma ko ste vi da nekome usađujete dilemu zbog svojih predrasuda i serete mu se na čitav budući život?!

Kad se osvrnem na sve one priče koje sam čula direktno, i sve one koje sam čula indirektno – jao, jesi čula da… svi su toj što se razvodi izjavljivali saučešće. Na raznorazne načine. Zamislite! Zato što menja život jer razvod je najtragičnija stvar koja nekome može da se desi. Nisam još čula da je neko rekao, nakon što odsluša ono što ova ima da kaže – Dobro, čestitam ti što si donela takvu odluku, tvoj život, tvoja odluka, srećno u novom životu!

I zato sam ja jednom, jednu drugaricu koja se mesecima klimala šta da radi sa brakom u kome se osećala kao starija sestra svom mužu, a on kao njena sestra od tetke, bar po njenoj priči, a nisu se ni tukli ni svađali, ni optuživali, samo više nisu bili kombinacija, na izjavu da su rešili da sporazumno prekinu to što više ne vredi onoliko koliko su mislili, pitala – Hoćeš da ti čestitam ili izjavim saučešće?

Smejala se do suza i rekla – Čestitaj mi!

Naredna dva sata smo pravile ludačke planove za njen budući život. I danas kad se čujemo, kaže mi – pamtim taj razgovor sa tobom kao jedan od lepših događaja u životu.

Sad, ko živi pomiren sa onim što ga je snašlo i trpi sve što ga je snašlo a što je uglavom sam sebi priredio, i ko čeka da mu prođe ovaj život s nadom da će mu u onom narednom biti bolje, teško da može da shvati koliko je onima koji se ne mire već žele bolje, teško da izvagaju i donesu odluku i koliko im je potrebno da ih neko podrži a ne da im postavlja besmislena pitanja dok ih ne napravi budalama.

Moje dupe je dobro, hvala na pitanju. Mislim od hodanja.

A i misli su mi dobro. Nemam pojma da li je i to od hodanja. Trudim se.

Pročitajte i

Psihologija ženske tašne

Moj hazbend zavlači ruku u moju tašnu svaki put kad se desi da me pita gde je nešto, a ja odgovorim – tamo u mojoj tašni. Ako ovo nije dovoljno šokantno, moj hazbend zna šifru za moj telefon, pasvord za mejl, sve pasvorde za sve društvene mreže. Nisam sigurna baš da bi znao kad bih ga sad propitivala koliko je zapamtio gradivo, ali milion puta sam mu rekla – vidi ko mi je poslao poruku, loguj se na moj mejl, pas je taj i taj, pogledaj jel mi stiglo to i to, bilo je tih situacija.

15 komentara

  1. ד

    Taj osećaj gušenja kad legneš, ili se probudiš, pored nekog je sasvim dovoljan razlog za razvod. Šta tu ima više da se traži?!?

  2. R

    Kako će koja prijateljica reagovati na razvod zavisi od situacije u glavi i od situacije u braku. U mom slučaju, najbolja prijateljica, kasnije, u drugom braku kuma, se dooobro isplakala i podržala me u smislu: kad god, šta god! Prijateljica koja je živela u gorem braku od mog mi je zavidela na hrabrosti i pomalo me saplitala u smislu: kako ćeš šta ćeš!. Posle nekoliko godina se i ona razvela! Prijateljica koja nikad nije imala dovoljno samopouzdanja me je posle zaobilazila za sve porodične skupove, valjda je čuvala muža, uzgred, on se posle spetljao s nekom udatom… Tako da, ma sve je to život. Treba ići dalje. Kad ženi padne razvod na pamet – s brakom je gotovo.

  3. S

    A, jesi li ti dete razvedenih roditelja?

  4. S

    Da li je neko ko čita ovo dete razvedenih roditelja?

  5. d

    …živi pomiren sa onim što ga je snašlo i trpi sve što ga je snašlo a što je uglavom sam sebi priredio, i ko čeka da mu prođe ovaj život s nadom da će mu u onom narednom biti bolje.. ovih dana idem po decijijm rodjendanima bracnih parova koji ne razgovaraju, koji se popreko gledaju i zadaju udarce jedno drugom kad god imaju priliku…ali mene gledaju sa sazaljenjem, imam 35, nemam muza, u planu da promenim decka…ljudi pristaju na sve i svasta i to je ok, sve dok su spremni cenu da plate. Nazalost, sete se da treba ziveti na sahranama ili kad ih ne daj Boze stigne neka bolest.

  6. J

    Ko god da je čuo da se razvodim jer sam nesrećna u braku (ništa batine i neverstvo, samo „nesrećnost“ kao takva), rekao mi je da sam neozbiljna. Pretpostavljam da se u ovoj našoj nesrećnoj zemlji, na nesreću gleda kao na nešto normalno i nedovoljno ozbiljno da prouzrokuje promenu bilo koje vrste – drugo objašnjenje nemam. Podržala me je samo mama, čiji je brak do tatine smrti bio srećan u svakom pogledu.
    Odluka nije bila ni malo laka, ali sam znala da, dokle god sam nesrećna, neću biti dobra nikome.
    I na kraju priče, svi ti, koji su me gledali kao da sam sišla s uma, posle relativno kratkog vremena konstatovali su da se na meni vidi pozitivna promena. Neki od njih su čak uspeli i da je povežu s razvodom.

  7. Mrsomude nisam, ali moje dete je vanbračno rođeno dete koje je vrlo srećno jer se njeni mama i tata nikada nisu otimali oko nje, govorili joj ružno o onom drugom, zajedno su učestvovali u njenom vaspitavanju, odrastanju i školovanju i, bez obzira što je ona danas odrasla, vrlo uspešno se druže na radost svih, mog muža, njegove žene i naše dece.

    A njih dvoje nisu bili uspešni kao ljubavno emotivni par. To, naravno, ne znači da je trebalo da zagorčaju život jedno drugom i svima oko njih.

    Nije mi što promašiš poentu, nego, brate, kako ti ne dosadi da mi skačeš po blogu i već vrlo dugo pokušavaš da dokažeš da pišem gluposti.

  8. S

    Šta… nije niko? Jel’ moguće?
    Čisto da uporedimo iskustva… vezana za onaj deo u kom Mahlat piše;
    „I otkud vi znate da će njena deca patiti kad pojma nemate kakvi će oni roditelji biti kao razdvojeni? I ko kaže da deca mogu biti srećna samo u brakovima, naročito u onim u kojima su mama i tata nesrećni? Ma ko ste vi da nekome usađujete dilemu zbog svojih predrasuda i serete mu se na čitav budući život?!“
    DECA SU UVEK SREĆNIJA U BILO KAKVOM BRAKU NEGO U RAZVEDENOM BRAKU!!!
    Zapamtite to jednom za uvek!
    Razvod je psihičko dokusurivanje dece!!
    Ko ste vi da serete da će deci možda biti bolje u razvedenom braku zbog samoživosti nedojebene mame ili tate šarolikog jebača kome je dosadila nenašminkana žena?!?… pa se malo razvode… onako… guši ih nešto kada ležu ili ustaju… pa jeste… to je baš strašno… neizdrživo.
    I zato to treba odmah raspičkati… što pre.
    A deca?… Šta deca?!… Ma njima će biti super…
    Možda će početi da mucaju, ali dobro… ići će kod logopeda… to u stvari i nije zbog razvoda. Da… nije sigurno.
    Ili će početi noću da mokre u krevet… Ma nema veze… rade to i neka druga deca.
    Ili će početi da prave žešće pizdarije u školi… Ma to bi svakako bilo zbog puberteta.
    Ili će početi da kradu… Ma… na oca je pička mu materina! Nema to veze s razvodom…

    Dokoni ste vi, siti i besni…
    Svi.

  9. S

    Što se tiče „skakanja po blogu“… pa valjda treba neko da napiše i nešto protiv… čisto da postoji protiv teza.
    Ali, ako ti je naporno… nikakav problem… neću ti više „skakati po blogu.“

  10. M

    Odluka je ODLUKA i tu samo mozes da budes Za. Ako nisi zadrzi za sebe, prijateljici trebas ti, ne tvoje misljenje .

  11. f

    Mi smo se razveli pre 2 godine. Nasa cerka je tad imala 2 godine. Krivica je obostrana verovatno, ali ja i dalje nosim taj krst, posto sam donela odluku da necu vise da zivim u takvom braku… i jeste bilo jako tesko – moji roditelji su pokusali da me ubede da gresim, pa onda nisu pricali samnom. Moj otac uvidevsi da necu da odustanem rekao je da sam ja od one vrste da i da je sve od zlata ja bih nasla razlog da budem nezadovoljna. Vecina nasih „prijatelja“ vise to zasluzeno nisu. Cak su i moje dugogodisnje „drugarice“ stale na njegovu stranu. Kolege na poslu su konstatovale „da imam nekog“ i odmah sam stavljena pod prismotru. Pitana sam dal me tuce i maltretira, na moj negativan odgovor predusretljivci su rekli da ja realno nemam razlog za razvod. I sve tako u krug…
    Jedino je moja sestra pitala dal sam dobro razmislila, i nakon toga pokusavala da urazumi moje roditelje…
    Sad je sve proslo, sve sem predrasuda o „raspustaljkama“ (uhvatila sam jednu diskusiju pre par meseci gde se ovim terminom nazivaju zene koje su izabrale da zive same tj. Da se razvedu).
    Nasa cerka je jedno divno bice, koja ima mamu i tatu koji komuniciraju mnogo bolje nego pre, koji zajedno odlucuju, dogovararaju se, uskacu jedno drugom, ali ne zive skupa…
    Razvod je jedna jako teska stvar, ali u mom slucaju je vredelo…prv

  12. S
    Srećno dete razvedenih roditelja

    @sidnža – nedojebana osoba si u ovoj priči ti, stavi malo šminke kad ti već nedostaje, možda se oraspoložiš.Tada ćeš verovatno shvatiti da ti više čuči da popuješ drugima o kvalitetu vodootporne maskare, tj. o stvarima koje tvoj mozak može da razume.

  13. M

    Imam neki utisak da danas ljudi jako brzo odustanu od brakova kada nesto krene naopako. Kao da je u modi ideja da stvari trebaju da rade savrseno ili „to nije to“. Ljudi se menjaju sa godinama, neki put treba izgraditi popuno novi odnos sa postojecim supruznikom. U svakom slucaju, ne bih bila ona koja podrzava i cestita razvod bez makar nekoliko meseci konsultacija sa bracnim savetovalistem (izuzev ako taj brak ukljucuje nasilje).

  14. Uzeli biste. ipak, sebi za pravo da upravljate njihovim odnosom? I Vi procenjujete šta je za njih dobro. i posle kog vremenskog perioda je dobro i pristojno čestitati im ili izjaviti saučešće? NIjedan odnos nije savršen i ljudi se ne razvode olako, to apsolutno nije tačno, na nama je, da kad oni donesu takvu odluku, to ne otežavamo, nemamo pravo.

Ostavite komentar