Zašto moj muž treba da bude ministar prosvete u novoj vladi

Ili neko sličan njemu.

Zato što je došlo vreme da se prosveta depolitizuje i da ministar bude neko ko može da sagleda realne probleme koji postoje, ima volje da ih rešava, ganja ljude da rade i radi  ni po babu ni po stričevima.

Dakle, moj muž:

nije član nijedne stranke;

visoko obrazovan je, dva puta;

ima staž od 9 godina i 38 godina života, u naponu je fizičke i umne snage;

voli svoj posao

razočaran je stanjem u prosveti;

svestan je problema i optimista je da mogu da se reše;

pismen je i elokventan, govori jedan strani jezik;

ume da sasluša, a ume i da kaže;

smatra da je rad u prosveti, od osnovne škole do fakulteta, spoj pedagoškog i nastavnog rada, a ne jednosmerna komunikacija kao pre rata u kojoj deca ćute, a nastavnik  priča dok svi ne zaspe;

smatra da je neophodna saradnja na relaciji prosvetni radnici – roditelji;

dakle, zna šta se dešava „na terenu“ za razliku od mnogih koji sada trče ka ministarskim foteljama;

apsolutno je svestan koliko su Zakon o osnovama prosvetnog vaspitanja i obrazovanja i rad „na terenu“ kao nebo i zemlja, s tim da je tu „rad na terenu“ negde u utrobi zemlje, svetlo dana ne vidi;

zato što ima vrlo dobre ideje kako reformisati prosvetu… i tako dalje.

Šta je ovde problem?

Niko ne želi da uredi prosvetu.

Moj muž, ili neko sličan njemu, nije član nijedne stranke, kao što pomenuh, apsolutno je nepodoban.

Prosveta je zadnja rupa na svirali ove zemlje.  Reforma školstva bi za ovu zemlju i pojedine kadrove bila teška i bolna.

Zato će prosveta ostati samo jedan resor u kome će doći do preraspodele partijskog kadra, čijeg god, mesto na kome će ponovo neko promovisati ono za šta nije plaćen dok će se problemi i neodgovarajući, neuk  i nepismen kadar gomilati, gomilati i gomilati.

Morala sam da kažem.

Ovo se može odnositi na bilo koje ministarstvo i bilo koji sistemski problem zemlje Srbije.