Dobro jutro blogeri

Trebalo bi da napišem neku bogougodnu priču, da budem fina, da nemam zle misli, samo što mi ne ide.

Zadnja dva dana sam bila onemogućena u kupovini najsnovnijih stvari jer su sve prodavnice bile okupirane i zaposednute svima onima koji izgleda jedu samo o prazniku. Redovi su se protezali ne u metrima nego u satima, sistemi su padali i svako je psovao svoju banku, onog što ga je poslao u kupovinu, zemlju u kojoj se rodio, sve one koji sede kod kuće dok on čeka u redu, kasirke bile histerične, sve u svemu ludnica.

Prasići su šetali ulicama što u kesama što na ražnjevima i na tim istim ulicama si mog’o da kupiš šta ’oćeš od ćurke do nezaklanog jagnjeta. Nisam znala gde sam. Na pijaci se pojavio nov proizvod – farbano jaje za 25 dinara! Budibogsnama!

Ćerka ljubimica otputovala. Sa razlogom. Ona uvek ima razloge da negde ode, lepo obrazloži kako je i čime to zaslužila a ja ostanem kod kuće. Nisam zaslužila, ništa ne radim. Lepo mi dodje da upišem neki fakultet pa da ja putujem a ona da ne radi ništa, isto kao ja.

Ja je ispratila i vraćajući se kući, zaludna, počnem da gledam u tude guze. Ženske, I prenerazim se. Nit’ mladjih devojaka nit većih pozadina. I sve nose helanke. Kad im porastoše onoliko nije mi jasno. Da l’ znaju na šta liče sa onolikim guzicama u helankama ni to mi nije jasno. Ja baš nisam savršena, kad kažem da jesam debelo lažem al’ vala ne bi obukla nešto što mi ne stoji ni za kakve pare. Radije bi izašla gola. Ni isped rodjenog muža koji kaže da me voli svakakvu ne bi izašla u helankama sa onolikim dupetom. I onda me bog kaznio što ne gledam svoja posla nego zevam u tudje zadnjice i to ženske. Kako sam ušla u kuću tako sam osetila da nisam baš normalna. U roku od odma’ mi je procureo nos, dobila sam temperaturu i počela da kašljem. A onda sam počela i da plačem od muke. Ljubimac svaki dan medju decom koja dobijaju čas šarlah čas boginje, ljubimica svaki dan na fakultetu, ja nigde ne idem i stalno meni nešto fali.

Onda je uveče došao neko. I taj neko me navuk’o na priču o životnim vrednostima i terao me da priznam… moram da sročim… terao me da priznam iz ove perspektive (k’o da sam promenila sazvešdje il’ sišla medju žabe) da bi mi život bio mnogo lepši i mirniji da sam se udala za oca svoje ćerke i živela u mirnim bračnim vodama. Kao da me je terao da priznam da sam ubila nekoga a nisam. Lepo ja objasnim da sam onda odlučila da je bolje da se ne udam za njega i da mi je bilo super, kako sad da priznam da bi mi bilo bolje. Tako je jedno dva sata pokušavao da me ubedi da sam imala jadan, bedan i neostvaren život što me dovelo u stanje usijanja pa sam počela da se dernjam, batali me, bre, misli ti da sam se ja mučila i da sam nenormalna šta me teraš da priznajem!

Sutradan, to jest juče došli oni iz ove najnovije stranke da mi traže glas na nekim vanrednim lokalnim izorima. Vuku neke kese, kažu imaju poklone i daju ako ja dam glas. E, ne dam, šta me uslovljavaš, drugo ne interesuje me, nisam vaš glasač.

A, vi ste, DS!

Pogled ubice.

Onda ste DSS!

Pogled ubice.

E, onda ste LDP!

Samo sam šutnula vrata. Da ne trošim više onaj ubilački pogled.

Onda sam farbala jaja jednom rukoma drugom brisala nos. Pa sam punila lignje. Ako ikad odlučim da zaposlim kućnu pomoćnicu zaposliću je samo lignje da mi puni. To je posao ko da slamku puniš pipetom, da pobrljaviš.

Tako šmrktava sam otišla u crkvu i pokisla. Tu sam već skroz bila besna.

A onda sam sela da pogledam vesti i čula nešto o kupovini krava na lizing! Udarna vest – lizing krave!

A onda me zvao tata i pitao je l’ dolazimo. Jok! Izmedju posete zološkom vrtu i tebi izabrasmo ovo prvo. Šta radiš? Peče pečurke na plotni! Umal’ se ne onesvestih. Ne pitah koje pečurke da l’ kupovne ili neke koje je pronašao posle ronjenja po zamrzivaču al’ zadnji put kad ih je tako pekao nismo mogli dva dana da ga probudimo a snaju smo pošto je jedanaesti put povraćala odveli u bolnicu. Tamo joj ispirali creva, priključili na infuziju, i tri dana je pratili dal’ će da pretekne. Čitavno veče sam ga zvala da proverim da l’ halucinira il’ priča smisleno. Nije mu bilo ništa.

Ali je zato ljubimac danas imao simptome trovanja. Metodom eliminacije, ovo smo jeli zajedno a ovo si jeo sam, zaključila sam da je uobrazio.

Ja ovo napisala, popila čašu vina i sad mi je super.

Kakve sam sreće bila zadnja tri dana molim boga da mi niko ne naleti nenajavljen i da me tera da priznajem neke gluposti iz perspektive srećno udate žene.

Ako neko od vas naidje – nikoga ne vraćam sa vrata al’ stvarno ne priznajem ništa, čak ni kakvo će vreme sutra biti, i to je u ovoj zemlji diskutabilno.

Srećan vam praznik. I izvol’te sve sam spremila, I ono što se ne vidi 😀