Ćurka

Bila sam mlada i glupa. Sad sam u najboljim godinama a i dalje glupa. Koja je bolja kombinacija nemam pojma. Valjda ova prva jer me onda bolelo uvo što sam glupa, svi me tešili da ću kad porastem da budem pametna pa sam živela nadajuće optimistički da će s godinama pamet sama da mi uleti u glavu. Porasla i ostala glupa. I prerašću mnoge stvari i ostaću glupa. Tupava. Šašava. Slepa kod očiju. Somina. Ovca. Ćurka, bre!

Ja sam neko kome kažu – jaoj, jedva sam čekala da te vidim da ti ispričam…; samo tebi mogu da kažem…; šta misliš…; pomozi mi…; učini mi…

Ja sam neko ko će sve da ostavi i da otrči kod onoga ko je zvao da joj taj neko plače na ramenu, vrišti, preti da će se ubiti, govoriti blago tebi, boli te dupe…

Ja sam neko ko teši, ko u interesu ucveljene osobe ne laže nego sipa k’o iz rukava ono što treba prosuti, nemilosrdna, šta bre zatvaraš oči, sretni se sa tim problemomi reši ga… posle mi kažu – Hvala, jedino ti me nisi folirala.

Ja sam ona koja kaže – Ko ti je rekao da neće boleti, hoće, i te kako, ali će proći…

Jesi u pravu…

Nisi u pravu…

Ne znam da li si u pravu…

Jesam li čula?

Jesam. Al’ nisam videla pa ne verujem.

I nisam bezgrešna. Lagala sam ponekad. U interesu istrage. Kad sam videla govorila sam da nisam jer nisam imala pojma da li je moj ugao gledanja bio ispravan. Posle me pitaju kako sam mogla TO da slažem. Pa, eto, mogla sam, što ja da budem tudje oči? I što mene posle da mrziš samo zato što sam videla ono za šta si ti mislio da je nevidljivo. Je l’ bi tako rekla da nisi videla ni mene? Naravno! Otkud ja znam da l’ ti sa nekim dogovaraš terorističku akciju ili se spremaš za popodnevni seks. Baš me, bre, briga.

Slagala sam i kumu kad je pošla na porodjaj. Bilo je il’ da se porodi il’ da nastavi da živi kao Georgina. Terala me da se zakunem da će samo da se porodi i da neće da umre. Ja se zaklela, šta sam mogla.

Sve u svemu, lažem bezazleno. I sve u svemu surova sam. Bezobrazno otvorena. I ne umem drugačije da komuniciram. Skoro mi ljubimica ispričala za neku svoju emotivnu zajebanciju od pre par meseci. Dobro, bre, što mi to onda nisi rekla nego si kroz to prolazila sama? Tako, kaže, ljubimica, ti mi srušiš sve snove, samo mi otežavaš. Tri dana sam imala grižu savesti. I još sam u dilemi treba li da je lažem ili da joj rušim snove. Na kraju sam joj rekla – Znaš šta, ja ću ubuduće da ti govorim – Ma, voli te, smo se pravi, ali molim te, ili mi reci odmah ili nemoj uopšte da mi govoriš.

I da ne dužim više, setiću se još nečega pa će ovo biti dugačko.

Elem. Imam problem. To jest, nemam ja problem nego neko ima problem pa pokušava da ga napravi i mojim. Da ga rešim ne mogu. Imaš četrdeset godina, ajd’ polako odrasti i rešavaj svoje probleme sam. Ja više ne mogu. I neću. Konačno je došlo vreme da kažem da neću. Zato što je svako moje hoću od tebe pravilo još većeg kretena. Ajd’ sad malo sam. Pamet u glavu i polako. Kako? Odakle? Od početka. Sve mora od početka ako znaš gde je.

Al’ sve to razjeda moju sestrinsku dušu. Imam želju da odem, zamolim da čučne do moje visine i raspalim par šamara pa kažem – ‘Ajde sad da vidimo kako ćemo.

I tako se sumanuta danim vrtim po kući, davim ljubimca koji je sav euforičan što ide na raspust, i juče osetim neodoljivu potrebu da problem istresem iz sebe nekom drugom.

Pozovem sestru koja mene zove dva’es’ puta dnevno kad god se Miletu digne il’ ne digne. Sve sam čekala da me pita – Kako si, ja da kažem – Ništa me ne pitaj pa da počnem na tenane da obrazlažem to što ne treba da me pita. Jok, bre! Uhvati me i udavi me kako njeno pametno, lepo i nadasve ljubljeno dete duva travu. I da joj kupim neke testove. Kol’ko odma! Baš lepo što sam joj se javila! Izjada se i pozdravi me, ne stigoh da joj kažem šta me muči.

Pozvah drugaricu. Ajd’ reko’ da je pitam kako je pa će ona posle valjda da pita mene. I zajebah se. Nita da je ne pitam, ’oće da ubije zeta i snaju, krvnici jedni, kad ih pronadjoše ona njena dva kretena. Izjada se, izjada, i pozdravi me. Ajd’ pa se javi.

Pozvah drugu drugaricu. K’o kec na deset. Da pronadjem neku jeftinu violinu, ovu Milica prerasla. Ma, ’oću, koliko ujutru, pogledaću pored svakog kontejnera! Blago tebi, tvoja ćerka sve to završila, baš te briga. Ajd’ pa se javi. Ostadoh da mislim – u pravu je žena, nama klavir nije rastao, bio uvek isti.

Pozvah treću. Tužila je majka. Pokušava mrtvog oca da proglasi ludim a testament koji joj se ne svidja nevažećim. Valjda će da otkopavaju oca i da ga drmusaju dok ga ne razbude da napiše bolji i pametniji testament. Malo je živčana nije baš za razgovor.

Pozvah kumu. U sekundi dok je zvonio telefon sam razmišljala da l’ da je odmah oteram u materinu il’ da je pitam šta radi pa da čekam da ona pita mene. E, ona daje godišnjicu svekrvi koju je mrzela. Ja malo slušala šta joj je sve radila dok je bila živa, da utvrdim gradivo, i na kraju slagala da mi kipi nešto na šporetu.

I lepo vidim da sam ćurka.

Nemam kome da plačem na ramenu, niko neće da me sluša kad psujem i pljujem, koji ćete mi djavo. Svi, koliko god da vas ima!

Pogledam u ljubimca zadubljenog u monitor, pomislih da ga pitam da mi bude najbolji drug, da davim njega i odustadoh. Ako njega unapredim u najboljeg druga moraću da tražim ljubavnika. A nešto nemam živaca.

Našla bi garantovano nekog kretena koji bi kukao na decu, ženu i kanarinca pa bi morala da tražim novog.

Sve me nešto stra’ srešću nekoga, priupitaće me kako sam, odma’ bi mu pala na grudi i rekla – radi sa mnom šta ’oćeš!

Mislim, niko, bre, da me pita kako sam…

I sad pojma nemam da l’ sam dobro.