Redosled

Govorili su:

– završi školu
– zaposli se
– vidi sveta
– udaj se
– rodi decu
– stavi prst u uvo i pevaj dok ne crknes
– nemoj slučajno da pobrkaš redosled!
–
Ona koja me je rodila govorila je:

– kaži im da ne seru
– nema pravog puta
– gledaj svoja posla
– Propao plan A! Odmah razrađuj plan B! Ima i drugih slova!

Malo sam u međuvremenu pobrkala redosled. Ta pesmica mi uopšte nije išla, šta ono beše prvo, kad smem ovo, kad ono beše treba da stavim prst u uvo… kad treba da zapevam… koja ono pesma beše… koga da izaberem za bek vokale, koliko puta treba da ponovim refren, koji uvod da izaberem –u antičku tragediju sa žrtvovanjem razjarenim lavovima, dramu u tri čina s osvrtom na tuđe oči ili uvod u komediju.

U životu imaš samo dva izbora – da pratiš sebe ili da pratiš druge. Da svet posmatraš svojim očima i osluškuješ svojim ušima ili kroz čula onih drugih. Vremenom naučiš da budeš selektivno gluv i slep da ne bi morao da govoriš ljudima – aj’ ne serite. Vremenom naučiš da hodajući ulicom sa tobom hoda i tvoj nevidljivi, neprobojni, zid. Vremenom te proglase za naopaku, baksuza, glupaču koja ne vidi da nije najpametnija na svetu. Sve samo zbog jednog pobrkanog redosleda. I vremenom počnu da ti se uvlače u dupe sve u nadi da će prodreti u tu veliku tajnu – a što, bre, mimo sveta, otkriti šta je to posebno u tvom životu. A tvoj život sasvim običan. Samo tvoj. I ostanu razočarani što ne uspevaju da se uvuku, prosto sludjeni što postoje dupeta u koja je nemoguće ući, ne znajući da postoje i drugi putevi. Ali oni ne vode korz tudje guzice nego kroz sopstvenu pamet.

Nemam pojma zašto sam ovo napisala, valjda zato što mi nikada neće biti jasno.

Juče je ljubimica napunila dvadeset jednu godinu. Posmatram i pitam se, bog te, mazo odakle ti tolike godine!

Na današnji dan su mi je doneli prvi put i sećam se kako sam neutešno plakala očarana time kako je savršena. I sećam se kako sam isto tako neutešno plakala kad sam ispod prozora ugledala majku kako dole neutešno plače i kroz suze pita – Je l’ te bolelo – kako počinje da paniči – Zašto toliko plačeš, je l’ sve u redu… I kako sam tako gušeći se napisala na papiru – Ona je savršena… a onda odozdo navlači plačljiv osmeh i kaže – Nisam uspela noćas da se napijem a htela sam i da se napijem i da umrem.

Sećam se kako je neverovatno bilo stajati na tom prozoru izmedju one koja me je rodila i one koju sam rodila ja.

I sećam se mnogo toga o čemu ne mogu da pišem da ovo ne bi postao dan koji guši.

Da li je to bilo predvidjeno redosledom koji sam pobrkala ne znam, ali danas je, od onog dana kad sam plakala na tom prozoru prošla dvadeset jedna godina od kako se nisam naspavala, od kako imam osećaj da u stomaku nosim olovnu kuglu kad god moja ćerka izađe iz kuće, od kako svaku njenu temperaturu pratim svojom, od kako se bojim pogrešnih koraka…

Ali sve je to pesma. Moja lična. Ne umem baš da je prepričam… valjda bi bilo mnogo lakše da je tužbalica ali nije…

Kad sedneš, zapališ cigaretu i zagledaš se u daljinu saznaš da je daljina nešto nesagledino, ne možeš je opipat, da život i nije život ako treba da ga provedeš trčeći do cilja.

Sve je sad.

Ispunjenost.

Trenuci. Jedinstveni, nepromenljivi, neponovljivi.

Ispunjenost. Ta ispunjenost… Kakve to veze ima sa redosledima, tuđim očima, pričama…

Nemam ni plan A, ni plan B, ni jedno drugo slovo.

Nikad nisam računala, projektovala, precrtavala…

Iako ne spavam više mirno…

Imam sve.