Briga mene, uživam

Ne znam da li i neko od vas ima osobu koju voli al’ koja ga nervira do zla boga kao što mene nervira moja sestra, sviđa mi se da imam sestru al’ ona pretera. Nikako da ukapiram da li je bezobrazna il’ udarena u glavu i sve se nadam da je, ipak, udarena u glavu jer tako mogu da joj praštam.

Zove me sinoć, pita kako sam i ja držim predavanje o svojoj zloj sudbini spremačice srenećeg hrbata koji neće da uspe, završavam, a ona  kaže. “Briga tebe, uživaš!“. I, uopšte, šta god da joj kažem, ona konstatuje da uživam. Sto puta sam joj rekla da ću na sledeće “Uživaš…“ da joj spustim slušalicu ona ništa. Tako sam došla do zaključka da ona mene u stvari ili ne sluša ili joj je pojam uživanja poremećen. Lepo mi dođe da, sledeći put, kad me pita šta radim kažem kako me prekida usred seksa al’ ona bi garantovano rekla:“Samo nešto da ti ispričam…“ – uopšte ne bi konstatovala da možda stvarno u nečemu uživam.

A kako me nervira kad počne o muškarcu kome pokušava da utvrdi status u svom životu i da mu da neku zvaničnu titulu od kojih on panično beži da vam ne pričam. Krene od Kosovskog boja, gde je pošla, s kim je pošla, šta je planirala, na koji je kamičak nagazila kad se on pojavio s druge strane ulice, koji je pogled aktivirao kad je video, šta je rekao, u kom je džepu držao ruku, gde joj je zaigralo, da l’ je luda il’ nije luda, da l’ je on lud, šta je rekao, kako je rekao, šta je mislio, ko mu je rekao “zdravo“ u prolazu, kakav status taj neko ima u njegovom životu, pa kakav je taj neko – pogubim se totalno i dok ona dođe do kraja ja već nemam pojma šta je bilo. I onda pita: “I… šta ti misliš?“

Mene prvo uhvati panika, što ja da mislim, i na šta sad treba da mislim i onda počnem da se derendžam kako, bre, ne mislim ništa, da ona treba da misli i kako je dosta nalazila opravdanja, nek mu već jednom da neki neopravdani bez mogućnosti da mu popravi ocenu iz vladanja. Kad je taj njen muškarac u pitanju, davno sam shvatila da bi u slučaju da joj se pokaki na glavu ona rekla da mu se omaklo dok je leteo iznad nje.

Sve sam pokušala, i da joj objasnim kako ću satima da je slušam samo da ne moram da  mislim, da ne mogu da mislim umesto nje, kad su emotivne stvari u pitanju ne umem da mislim ni za sebe, al’ ne vredi, ona konstatuje da nije normalno da ne mislim ništa, da moram nešto da mislim. I sad, iskreno, nije da ne mislim, mislim i te kako al’ opet samo kako je udarena u glavu.

Lepo joj objašnjavam da ne možeš da nudiš ljubav nekome ko očigledno ima mnogo ljubavi pa mu tvoja ne treba, da je luksuz voleti nekoga ko tebe ne voli i da ako već ne možeš drugo do da ga voliš možeš da ga voliš i iz potaje, iz daleka, da ga krunišeš, skidaš mu krunu, sanjaš ga, sve možeš, ali, očigledno ne možeš da ga napraviš svojim glavnim glumcem kad on već ima ulogu u nekom drugom filmu i, kako vidim, potpisan ugovor na duže vreme, i to onaj ugovor koji obavezuje. Ne možeš očekivati da ti sve ljubavi u životu budu ostvarene.

Ne vredi. Ona sve ovo završi ovako: “On ne shvata da sam ja za njega premija“. Meni odmah dođe da se ubijem. Navuče me da joj održim predavanje u stilu ko je za koga premija, bog te mazo, po čemu si ti premija, posle čega moram da joj se izvinjavam i pravdam kako ne mislim o njoj ništa loše, ma ubaci me u jedno neviđeno ludilo.

I eto… kad mi zasvetli njen broj, ja se unezverim, ne znam gde ću, da se ne javim ima da me zove sve dok me ne izludi, kad se javim a ona krene sa:“Zamisli…“, ja odmah stavljam kafu, sipam sebi piće i spremim se da izgubim nepovratno jedno dva sata u rešavanju velike zagonetke njenog života koja se svodi na to šta ja mislim.

I na kraju mi kaže: “Briga tebe, uživaš…“ dok ja sa ove strane imam pogled kita ubice.

A da, zaboravih, ako pokušam da se izvučem na one proste fore da moja ćerka mora da telefonira kaže mi kako je nevaspitana, što baš mora sad da telefonira, ako kažem da očekujem neki poziv – neka me zovu na mobilni, zvoni mi neko na vrata – sačekaće da vidim ko je, moram do toaleta – ajd’ sačekaću te… Ne možeš da se izvučeš sve dok ona ne reši da je kraj.

I kad završi sa onim: “Ajd’ čujemo se…“ – dođe mi da kažem – nemoj kad te molim… zovi nekog drugog… al’ odćutim, šta ću, sestra sam…

Srneći hrbat za koji nemam pojma da l’ je uspeo.