Mahlat Da li da odem ili da ostanem u drugom stanju
I tako kao tek rođeni, još nepokvareni strahovima, stali ispred nekoga, možda bi nas taj neko još uvek voleo kao što sad kao voli ono što nismo.
Kad bismo mogli u život nepokvareni tuđim greškama.
Kad bismo mogli kao prvi ljudi.
Neosuđeni na utabano, sto puta viđeno, hiljadu puta ponovljeno.
Kad ne bismo bili tuđe reprize.
Kad bi nam neko rekao – budi ono što jesi.
Kad se ne bismo plašili da nas onakve kakvi jesmo ne bi voleo neko ko isto nije ono što jeste već je ono što su mu rekli da treba da bude, da ne bi bio sto puta viđeno, hiljadu puta ponovljeno.
A bude baš takav.
Kad nas niko ne bi učio kako da volimo i šta da volimo.
Pa da stanemo jedni ispred drugih obučeni samo u vazduh i tu još čistu misao.
Kad kažem – pomozi mi da skinem ovo sa sebe nikad ne mislim na odelo.
Odela su izmišljena za tu prastaru igru žmurki.
(Foto: giovannigarufibozza.it)
Eh, otkide mi se iz podgrudi.
Sve maske vremenom padaju, mada često prekasno, zato ja ne nosim masku, to jest ponašam se onako kako mislim i kako se osećam. Često mi je to odmoglo u životu jer sam okružen licemerima i onima što uvek idu u smeru kako vetar duva. Ne volim folirante i držim ih što dalje od sebe.
Eh, Elektra…
Exxx, svi mi nosimo maske kao da smo rodjeni sa njima, nema to veze sa nasom “otvorenoscu“ u svakodnevnoj komunikaciji o bezazlenim stvarima.
I ja sam ovde napravila toliko emotivnih i “ja mislim“ striptiza a opet nisam skinula sve brizljivo namestane maske, to su slojevi i slojevi, uce nas – zatvori se a ne otvori se.
i bas svima nam je to potrebno.
Dobre su maske. Lično, preferiram nošenje nekoliko odjednom. Za ne daj Bože slučaj. Idete fino ulicom, pjevušite, pirka vjetar-i iebote padne maska 😯 whoo-ah! Zato ih treba nositi nekoliko, i dvije rezervne u džepu pride.
Svijet je ljepši sa maskama. Ljudi su uglavnom ružni, i razlozi estetike nalažu upotrebu maski. Vidim da se u zadnje vrijeme odbacuju maske. Neće ljudi i žene da ih nose, hoće da budu ono što jesu. Kud god okrenete, pun prostor takvih individua bogtemazo. Samosvjesne i odlučne. Ne fermaju one maske ni pet odsto.
A šta to ljudi i žene zaista jesu, kad su se toliko upregli da to javno obznane? Ništa naročito, naravno. Ja im fino kažem „nabijte maske majku vam vašu“, ali oni me posmatraju kao recidiv vremena zabrane ženama i ljudima da se emancipuju i osvoje svijet.
Ok, nije problem, nek` se ne nose maske, ko neće. Al` nemoj poslije da se kuka kad se prošeta, recimo, pored ogledala
navika je jedna muka, a odvika dvije.
Spasa nam nema, samo se kolekcija maski povećava.
Kada bi smo poskidali maske, ostao bi samo goli interes!
Te maske ga različito obuku samo …
Sve ti je to draga moja, da povratiš, i ako imaš sreću, da promašiš svoje cipele!
Ako sam te dobro razumeo, maske o kojima ovde pišeš više se odnose na “pravila igre” koja su nam nametnuli u životu. Ne ide se na svadbu u patikama, u školu našminkana, sarma mora pre pečenja, škola pre venčanja, razvod pre braka…
Život je, uglavnom, nečiji scenario koji smo dužni da, neplaćeni, odglumimo. Nešto malo improvizacije je dopušteno, previše nije.
To je teška i duga tema.
Postoje samo dva načina da budeš potpuno slobodna/slobodan i radiš šta ti se prohte (uz razumljive zabrane nehumanih činova).
Da budeš bezobrazno bogata ili da odustaneš od svega drugog u životu osim od potpune slobode.
U prvom slučaju možda bude i malo ličnog osećanja sreće, ali nije zagarantovano.
U ovom drugom slučaju sleduje titula osobenjaka. Ko je spreman da je nosi, nosiće je.
Ma koliko bila teška, ponekad besmislena, glupa, uvredljiva..pravila igre postoje da se svakog jutra ne bi pitali šta treba uraditi sledećeg trenutka.
Najveća veština je naći sredinu između zahteva okoline i svoje ličnosti.
Uz nešto vedrine i sposobnosti da se živi, a ne da se posmatra kako život prolazi, a i uz obilje sreće, ma šta to značilo, nešto se, verujem, može učiniti. 8)
Kada bi samo srcem gledali…satres me ovakvim tekstovima.
Eh, kad bi…
najlepse