E, moj filozofe…

Filozofija, to vam je onaj predmet koji dobijete u srednjoj školi, taman kad mislite gotovo, nisam baš ukapirao što Sunce izlazi na istoku, ko izmisli Pi, zar to nije moglo malo prostije i što se ljudi ne množe prostom deobom nego ima ono nešto što ne smeš da pominješ pa pričaš da decu donose rode i praviš se da je to istina, imaš grižu savesti što ne vršiš fotosintezu i živ se namučiš da ukapiraš šta je pesnik hteo da kaže, kako rekoh, stigne filozofija i onda samo što ti ne kažu – sa’ćemo ti zapržimo čorbu, odavde nećeš da izadješ normalan.

I onda učiš što je Aristotel bio realista a Platon idealista, pa redom, ima tih filozofa koliko god hoćeš, istorija zaboravila sve i svašta al’ svakoga ko je mudrovao dobro zapamtila i sačuvala da može da muči generacije koje dolaze, tri meseca učiš šta je smislio neko do njih i onda ti četvrtog kažu – e, a onda se rodio taj i taj i utvrdio da on nije u pravu. Sediš i praviš se da ti je sve jasno a u stvari se osećaš vanserijski glupo, da pitaš ne smeš pošto svako pitanje ima odgovor – Zato! Čitaj pa ćeš shvatiti.

Profesori uglavnom služe da prepričaju ono što su sami pročitali – pogle’, bre, koliko vas ima, kad bih ja svakome ponaosob objašnjavao… ti, jadan, em nemaš pojma što Sokrat nije poživeo toliko dugo da profesoru raspali par vaspitno popravnih, em koji će ti moj profesor koji nema pojma.

Elem, mene taj moj profesor jednog dana izveo ispred table, onim glasom koji izuva – Izadji na tablu! – nikad nisam znala hoće li nešto da me pita, da me tera da se verem po tabli ili da me natera da je poližem, svakako sam morala da imam osećaj – sa’ću se userem od stra’! Tu me 45 minuta terao da dokažem da je zahvalnost jači poriv od mržnje. Ja 45 minuta dokazivala suprotno, da je mržnja jači poriv od zahvalnosti i da je narod nevidjena stoka, da narod gleda samo svoju guzicu i da će, bre, ‘ladno da te pregazi na običnoj rasprodaji a da ne govorim o nekim ‘’višim’’ ciljevima. Mene me moj profesor belo gledao, gledao, gledao i na kraju mi rekao da uopšte nisam normalna. I da sam zrela za psihijatra. I da ga odma’ posetim pa da mu prenesem šta mi je rek’o. I više nije imao poriv da me veša po tabli. Dig’o ruke kad je video da ne može od mene da napravi idealistu.

Ja rasla sa osećajem griže savesti, sve nešto htela da mislim lepo a sve mislila najcrnje. Kako da mislim lepo kad vidim da je narod stoka! Bezrepa! I na kraju ukapirala da je od svih filozofa najpametniji bio Hemingvej kad je rekao – Perverzno je sve što mi se ne dopada a nije perverzno sve što mi se dopada, to jest – moral ti je diskutabilna stvar, varira od – do , možeš da filozofiraš do prekosutra. Dobro, pravedno i ispravno zavise. Ende.

Ako si dobar, pravedan i ispravan, onako knjiški, ti si nevidjena budala koja nije ukapirala da živi u nenormalnim, jebenim, vremenima gde je samo važno ko će koga i u kojoj pozi pa ko će sve to da prepriča na svoj način.

A onda me jebeno vreme toliko pritislo i ja sam posle jedno petnaestak godina od onog saveta – odma’ da ideš kod psihijatra da proceni jesi normalna, najzad stigla kod neuropsihijatra zbog vrtoglavica ni zbog čega i što su me boleli nos, kosa, peta, sve nešto što ‘’normalne’’ ne boli.

Rek’o mi da sam skroz normalna, da bolujem od bolesti današnjice koja nema širfu u dijagnostici a zove se – ludo vreme. I da mi nije ništa. Lepo mi čovek objasnio – Ti si, Mahlat, sisar iz reda primata, imaš razum i taj tvoj razum ti, d’izvineš, jebe kevu. ‘Oladi malo. Šta filozofiraš, nema toga što si ti zamislila, prilagodi se, živi život k’o i svi ostali.

Dodjem do toga da bi mnogo bilo bolje da sam se rodila kao antički filozof nego kao dete cveća i svih mogućih revolucija, lako bilo antičkim filozofima, oni se zatvore noću, nema struje, prikure sveću i uz svetlost sveće, nigde nikog nema na tri dana jahanja il’ maratonskog trčanja, su mogli da misle šta hoće, niko ih ne dira, čik posle nek neko dokaže da nisu u pravu. Ja kako počnem da mislim tako mi nešto odvuče pažnju, neko mi minira mišljenje, dok se izborim sa odvučenom pažnjom ne smislim ništa.

Za ono što me bole nos, kosa, peta i ostalo, mi rek’o da koristim multipraktik lek, to jest, seks. Kad god mi nešto bezveze padne na pamet, neko me mrko pogleda, iznervira, gura nos gde mu nije mesto, ja da prilegnem i opustim se. Ja rekla, dobro, ja hoću, nego gde da nadjem muškarca koji može toliko puta koliko puta sam ja luda u toku dana, mene to ‘vata više puta dnevno. On rek’o, dobro, možeš da popiješ i rakijicu. Izašla sam od njega ludja nego što sam ušla.

I još sam luda.

Mislim, popijem rakijicu povremeno, i koristim onaj multipraktik lek ali jebena vremena su i dalje jebena.

I isto filozofiram.

Povremeno glumim Diogena.

Al’ ništa…

Razvijam se kao budala.