Da se mlada za zelen bor u’vatim

Leto najzad rešilo da bude leto pa ja otvorila sezonu čitanja na terasi. I ne čitam uopšte jerbo mi pažnju odvlači ono što bi trebalo da bude cveće. Elem, mene cveće ne podnosi i u mom prisustvu rešava da umre.

Ukradem pelcer, pošto cveće, jelte, najbolje uspeva od ukradenog pelcera, turim ga u vodu, on pusti žile i kako ga posadim tako počinje da izdiše. Sve sam probala i sunčana mesta i hladovinu, vikala diši, diši, jok, bre, meni umiru i kaktusi, oni što preživljavaju u raznoraznim pustinjama. Savetovali mi da cveće kupam u pivu i to sam probala. Savetovali mi i da mu pevam – e, to nisam, nikako nemam ideju šta da otpevam i je l’ treba da bude kompletan scenski nastup il’ samo ’nako k’o kad se tuširam. Ovo što vidite na mojoj terasi su sadile neke žene koje umeju sa cvećem i ja sad samo polivam. Petunije mi u zemlju stavila jedna baba na pijaci, jedva sam je namolila da ona to uradi, morala sam čitavu storiju da joj ispričam – neće, bre, baba, baksuz sam! Samo staviš u zemlju, kaže baba. Znam, al’ to kod mene bude k’o u živu sodu da sam ga stavila.

Normalnim ženama petunije u saksijama bokoraju, meni po jedan cvet nedeljno, tek toliko da ne poludim.

Ovo sitno lišće pojma nemam šta je.

Znam šta sam posadila, pojma nemam šta je niklo, ću sačekam još malo pa ću da oplevim i prosledim saksiju nekoj da mi zapati nešto što samo posle treba da polivam i divim se.

Toliko o čitanju na terasi. Sve živce pokidam.

Danas rešila da nešto sašijem. Otvorila mašinu i zaključila da je i ona preminula, vrti nešto u prazno. Latila se obijačkog alata, odvrnula mali milion šrafova, znalački odmerila trista nekih budibogsnama koturova i poluga, zavrnula i zaključila da ništa nisam uradila. Ne popravlja se gledanjem. Ponovo odvrnula, nešto kao unutra zatezala, odvijala, zavijala, pola sata tražila šrafove po tepihu, zavrnula i zaključila da opet ništa nisam uradila. Ponovo odvrnula i pitala ljubimca – je l’ umeš ti ovo, on odgovorio da ne ume a nije se ni osvrnuo. Naredjala mašini oca, majku i izumitelja, kad je kupih, crkla daboga, i spakovala je da je ne gledam.

I dok sam je pakovala padne mi na pamet ono kako žene, kad god se sastanu, raspredaju kakav treba da bude princ kad prihaja na belom konju sa sve prstenom i ljubavlju do groba. Treba da bude lep, zgodan i tolerantan, ovo zadnje od skoro pošto je tolerantnost sad fensi. Onda neka ubaci – pusti ti to, treba da ima pare, ja sam lepa za oboje. Na to se uključi neka koja na sve to kaže da može da bude i lep i pametan i da ima pare al’ da je sve to ništa ako nije čovek. Tu se konverzacija uglavnom svede na to da su muškarci svinje pa saznaš da princ na belom konju ne treba da ima konja nego, u najmanju ruku, nekog terenca za brdsko planinske izlete, pa da l’ treba da bude dobar ljubavnik pa kako ne mora ako ima pare, za pet minuta se ne zna kako je počela priča i da se uopšte počelo o nekom princu, tema postanu pare i kola.

Ja ovako besna na cveće i mašinu imam da izjavim nešto za javnost:

Princ na belom konju treba da bude majstor! Majstor, bre! Za sitne kućne popravke.

I onda mi već dovoljno poludeloj pala na pamet poligamija. Šta će muškarcu više od jedne žene kad ta jedna može sve pa čak i da majstoriše nije mi jasno. Ženama treba više od jednog muža.

Al’ zabranjeno.

Inače, ti ženski hobi poslovi, cveće, šivenje, kuvanje, to vam je nevidjena opasnost po psihičko zdravlje, svašta ti padne na pamet. Ne smem sve ni da napišem.

Sad ću da uključim klimu ako da bog da nekako odagnam misli o poliandriji.

Ako ne uspe staviću noge u lavor, imam morski detalj na terasi pa ću mi valjda uspeti da zamislim more, plažu, pusto ostrvo…. i da molim boga da mi ne padne na pamet neki stranac.