Dan je tako lep i opojan…

Ili  – presek nedelje na kraju nedelje.

Ili – zašto se Mahlat kezi kao pile na jugovinu.

Ili – zašto sam rešila da ozdravim od politike na čelu sa predsednikom i razbolim se od neke druge bolesti.

U vezi te politike, znate da svaki čas obećavam da neću više da mislim na politiku, bavim se njome i mlatim praznu slamu kad nisam drugarica članica.

Pre neki dan, spremili se ljubimac i ja da pozavršavamo neke poslove, ja se napandrčila na štikle, kao i uvek kad hoću da delujem  ozbiljno i kao da jesam drugarica članica, i on me još na pragu upozorio da se ne svadjam. Normalno, odmah mi digne pritisak jerbo ja nikad ne počinjem prva ali dužna ne ostajem.

Izadjemo na ulicu, ja ponosna, isprsila se kao partizani kad su ušetali u Beograd, hodam kao da ću da zarotiram Zemlju i sa njom Srbiju ka Europskoj uniji, i stojeći na semaforu ugledam kako me s druge strane merače mikrofon i kamera.

Ako se sećate, mene niko nikada ništa nije pitao a u svaki prosek ulazim, delujem kao ona koje će da zgrabi mikrofon i da ne pušta dok ne kaže šta ima, kao oni što konkurišu za Zvezde Granda, niko ne sme da rizikuje, zaobilaze me. A posle pročitam kako kao prosečna žena želim da provedem jednu noć sa predsednikom i to da mi on ne da milion dolara. I pobesnim, naravno. Pošto ja ne bih ni za deset.

Kažem ljubimcu – Slušaj, ako me ovi pitaju s kim bih od prepametnih, prelepih i bezmudih domaćih političara provela noć, je ću da kažem s Palmom! Nek ide život! On odmah usporio i pravio se da nisam njegova. Pridjoše oni, da pitamo, pitajte, u glavi već okrećem zaštosPalmomzatoštomisemože, stesigurni, nisamalštaimaveze, sve tako, možda mi pokloni onu koalicionu žirafu da je jašem kad krenem u Evropu, kad ona me priupita o kreditima. Odmah mi pao mrak na oči usred bela dana. Ne mislim ništa, neću da kažem, neću ništa. Kakav, bre, grejs period u Srbiji, to posle ima da plaćaš dok ne zaboraviš kako se zoveš.

Produžimo dalje i ljubimica nas usput obavesti da nam je stigao neki paket. Odmah padosmo u depresiju. Ne očekujemo paket, istraumirasmo se da nas je garant neko tužio. Za šta, pita ljubimac. Pojma nemam, al’ od kako mi je ona pretila da će da me tuži što se družim sa njenim mužem, mogu za svašta, kao da u ovoj zemlji treba neki valjan razlog.

Ljubimac ode da podigne paket-tužbu-koji li je djavo, ja kući da čekam i unapred predem crnu vunu, kad on javlja –  stigla ti neka šolja. I tad se setim da mi je @vladanik , vlasnik ovog lepog bloga, obećao neku šolju, kad je šolja stigla, bila sam potpuno oduševljena i što je stigla i kako izgleda, što možete videti na slici. Odjednom dobijem injekciju pozitivnih misli i nalet energije. Čudo jedno šta može da se desi od jedne obične šolje i dobre volje. Hvala ti  @vladanik za sve lepo što je u meni pokrenuto tog dana.

E sad, ja nisam sujeverna ali izgleda da je @vladanik pokrenu seriju lepih dogadjaja u mom životu, tako da ne skidam osmeh s lica, a smejem se i očima i ušima. Da mogu da se pogledam otpozadi, pretpostavljam da mi se i ovo na čemu imam poljubac smeje.

I tako ukapiram ono što već znam da je život lep i prelep, i da ponekad umem da skrenem, čvrsto sebi obećam da ću se izlečiti od politike i ubuduće baviti samo lepim stvarima.

Čim rešiš, stvar se desi. Normalno. I taman kad sam pomislila –  e sad ću početi s terapijom, desi se još nešto.

Zbog tog „nešto“ sam jutros ranom zorom počela da pevam – Ala j’ lep ovaj svet, onde potok, ovde ja… Ide život potegni povuci, ali ide. I  sunce sija. I jutros mi je pala na pamet Cyber Bosanka, i nešto zbog čega sam na nju jednog trenutka bila pozitivno „ljubomorna“ ali o svemu tome u sutrašnjem izdanju Mahlat bloga.

O tome kako na ovom svetu zaista postoje predivni ljudi, a sve manje sam verovala u to.

Lep dan vam želim.