Kako se Mahlat zaposlila kod privatnika

I to od vrste – diktator koji se ne krsti.

Već svi znate, kad radite kod privatnika, prvo ne smete da pitate za platu, ima da budete počašćeni što uopšte imate posao pošto je to u Srbiji privilegija, jelte.

Kod privatnika ne smete da budete bolesni, odnosno, smete, ali ne smete da idete na bolovanje jerbo horde nezaposlenih jurišaju na vaše mesto i ne pitaju za platu, isto kao i vi.

Nema slobodnih dana, poslodavac može da vas budi u po noći, to je normalno jerbo sprski poslodavac svoje zaposlene doživljava kao lično roblje.

Sve sam to znala, gde mi je pamet bila ne znam.

Nego, da vam pojasnim.

Već sam se žalila da sam u najboljim godinama (ko mi ne veruje, živ i zdrav bio pa video) u zemlji Srbiji otpisan čovek. Ima da me nema. Pokušala nešto kao da nađem posao preko svih onih koji ti preko Interneta nađu direktorsko mesto, uglavnom sam dobijala ponude da radim kao

devojka na rolerima

armirač betona

vozač viljuškare i slično.

N’ umem. Nisam ni rekla da umem.

Nosih se mišlju da upišem kurs za armirača betona i odustadoh, ako zgrade i mostovi čekaju mene, Mahlat, da ih armiram, vala svi nek se sruše.

Ono s rolerima mi isto palo na pamet, imam rolere ali je problem što više nisam devojka. Naginjem ka babi al’ se pravim da mi nije ništa.

I tako, od nemila do nedraga, odnosno, od poslodavca do poslodavca, u zemlji opterećenoj  sa – ne moraš da znaš ali ima da imaš 25 godina, nastala Tetka. Lični mi projekat. Iznikao iz čiste ljubavi. Mislila sam  – biće lako, znam gde đavo piški, šta je za mene da napišem par tekstova.

I tu sam se zeznula.

Znam gde đavo piški i zbog čega piški (ko i svi ostali, da obeleži teritoriju), gde – ne mogu da vam kažem, to je između đavola i mene, ali ne znam mali milion stvari. I tako, da bih napisala prosečnu priču, kao ona koju mi je ukrao Tanjug, moram da otvorim mali milion online stranica sa podacima, i offline knjiga, što ume da traje letnji dan do podne.

Pre neko veče sam pročitala 30 strana grčke mitologije da bih napisala tri rečenice o Dionisu. Saznala i ko ga napravio, i ko ga rodio, i ko ga zeznuo.

I gde je tu problem?

Ja si imam razmaženo dete, razmaženog muža i razmaženu mene koja ne voli da si remeti svoje ustaljene navike, no me moj poslodavac, Tetka, ganja ko prosečan američki robovlasnik.

Trpeh, trpeh, i taman kad sam htela da arlauknem – Slušaj, ti Tetka… Tetka počne da menja moj život na bolje. Ako ste sad pomislili na neke velike pare, nije baš tako, ali nije sve u parama, kao što nije sve u seksu, ima nečeg i u držanju za ruke.

E u držanju za ruke je poenta.

Ako imate ideju, ona se neće realizovati sama – napred, proverite sebe i kakvu podršku imate, podrška čuda čini.

Danas sam pričala sa svojom Internet prijateljicom koja je preletela sedam mora i sedam gora i otišla u neki drugi svet da živi, kojoj je bilo malo dosadno i koja je u tom drugom svetu počela svoj biznis. O tome ćete čitati na Tetki, krajem nedelje, samo da joj prođe vatreno krštenje.

Ako je mogla ona, bogu iza tregera i još malo dalje, ako mogu ja, ovde gde svi pokušavaju da te miniraju, može svako od vas.

Ako treba da radite a da nemate platu, radite za sebe, bar ćete imati neko zadovoljstvo A i rad na sebi i za sebe se uvek isplati. Kad-tad.

To je to. Tetka je poslodavac, ja sam prosta radna snaga isprepadana da ne ostane bez posla pa da poveća statstički procenat.

Nego, haj’ te vi lepo i polako u svoje projekte, to sam htela da vam kažem.

Dok sačekate posao u struci, prođe život.

Da je lako – nije. Pade mi par puta na pamet da dam otkaz no mi Tetka sva izbečena sa onim viklerima na glavi reče –

‘ajd’, samo probaj, obe noge ću da ti polomim 😆

Frka, braćo i sestre, ali  probajte, iznenadićete se  🙂