Mahlat Da li da odem ili da ostanem u drugom stanju
Danas je ispred jedne beogradske škole policija uhapsila grupu ljudi koja je otimala novac od dece. U jednom odeljenju, na pitanje policije da li je nekome od učenika otet novac, niko se nije javio. Poverili su se kasnije razrednom starešini.
I sad samo razmislite šta je veći problem – nasilje ili strah onih koji su doživeli nasilje da ne prođu još gore…
Sigurno ste nekada čuli viku, ciku, dreku, iz susednog stana i sigurno ste zatvorili prozore da ne slušate jer su nas učili da se ne mešamo i da su tuče i nasilje u stavnovima naših komšija njihova stvar. Ali onda, ako se to dešava u vašem komšiluku sigurno znate koliko ostale komšije ogovaraju tu porodicu, nagađaju razloge zbog čega suprug (ređe supruga) tuče svoju ženu, i navodo žale njihovu decu koja sve to gledaju.
U prethodnom postu sam opisala pretnju pištoljem, glasno, u redu ispred kase, što spada u vrstu verbalnog nasilja.
Danas smo svi izloženi nekoj vrsti nasilja. Ono se može desiti u kući, na ulici, u nekoj instituciji, na semaforu, odnosno u saobraćaju, našoj deci se dešava u školi, već ste sigurno čitali o stravičnim primerima vršnjačkog nasilja.
Sve dok o nasilju ćutimo, i sve dok se ne desi lično nama, što može biti svakog trenutka, mi tim ćutanjem odobravamo nasilje. Ne zaboravite – nečinjenje ponekad ima iste posledice kao činjenje.
Ako se zapitate zašto biste baš vi bili žrtva nasilja, odgovora ima mnogo, zato što ste se našli nekome na putu, zato što neko misli da vam je pun novčanik, zato što ste žensko, zato što ste muško, zato što nekome ličite na gay osobu, ili ste gay osoba, zato što je neko nervozan, zato što u vama vidi krivca za svoje neuspehe, zato što ste uspešni, vaša deca zato što su deca, zato što je neko jednostavno nasilnik…
Ako ne odobravate nasilje, pitam se postoji li jedan normalan čovek koji bi odobrio nasilje u bilo kom obliku, osnovno je da ne okrenete glavu. Ako pomislite da to nije vaša stvar – jeste, to je vaša stvar samo zbog toga što vi ili neko vaš može biti u situaciji da neko drugi okrene glavu od ako biste bili žrtva…
Već znate, da bi se napravile velike stvari potreno je učiniti prvi korak a taj korak je akcija – Građani protiv nasilja.
Ovaj projekat, pod nazivom Super Građanin pokrenuo je Centar za nove komunikacije Dedukino u saradnji sa ISC Srbija, sa željom da na Internetu postoji mesto za brzo prijavljivanje nasilja kao i njegovo evidentiranje.
Kako piše na ovom sajtu:
Kad se Građanin uloguje na net, događa se neverovatna promena! Građanin postaje Super Građanin – uvek spreman da stupi u akciju. Super Građanin nije policajac, nije vlast, nije snagator. On je savestan građanin koji čini ono što je u njegovoj moći – kada svedoči nasilju, on ga prijavi na internetu!
Zapamite ovu adresu – http://www.supergradjanin.com/main Budite Super Građanin, odnosno savestan građanin prema ostalim članovima ovog društva.
Da bi i drugi bili odgovorni prema vama.
Ajd, sad, da ne gunđam od početka, podržavam svaku akciju koja za cilj ima borbu protiv bilo kog vida kriminalnog ponašanja.
Samo mi baš nije najjasnija funkcija sajta. Mislim, s obzirom na sam formular za slanje izveštaja, potrebno je da informacija o krivičnom događaju već bude negde objavljena (traži se link), što znači da je slučaj već prijavljen. Ovako ispada da je svrha sajta stvaranje kompilacije vesti iz crne hronike i statistika krivičnih dela u smislu geografske rasprostranjenosti.
Ne znam, mislim da bi mnogo korisnije i efikasnije bilo da građanin koji primeti nešto što ne valja ode u policiju. Ili da preuzme stvar u svoje ruke. Ne vidim neku vajdu od ovoga. :S
Postoje osobe koje trpe nasilje, jer nemaju gde da odu, postoje one koje trpe nasilje ali uživaju u drugim „blagodetima“. A postoje one koje prijave nasilje, pa prođu kao bosi po trnju.
Evo šta se desilo mom sinu i njegovom drugu.
U dvorištu gimnazije, drug i on igrali su „kockice“, na 10 m od čuvara škole. Naišao je lokalni narkoman koji ima podeblji dosije u MUP-u. Oteo im loptu, mobilne telefone, pare, naterao ih da piju pivo i maltretirao više od pola sata, nalupao šamare, pretio smrću ako pozovu čuvara koji je pri tom (kako smo kasnije u međusobnom razgovoru sa dotičnim, razrednom i dežurnim policajcem ustanovili) ustao, primetio da deca piju pivo, da su u društvu od ranije poznatog nasilnika, i „baš mu je bilo čudno kako prvaci natežu flajku“!?!?!?!?! Vratio se na radno mesto. Njih dvojica su uspeli da pobegnu. Navukli su žešću traumu. Sutradan su ispričali drugarima u školi šta se desilo, bilo je i nekih očevidaca koji su preneli razrednoj. Pozvana sam na razgovor.
Metodom „napad je najbolja odbrana“ svo troje (čuvar, razredna i dež.policajac) su imali isto pitanje: „Zašto posle časova nisu otišli kući?“ i „Odakle njima ideja da se igraju u školskom dvorištu?!“
Gubili su zadnji čas. Dva školska druga su se „družila“.Zar su uradili nešto nenormalno, tukli se, svađali??? Ne kontam baaaa…
Incident se dakle dogodio u školskom dvorištu, gde ne sme dlaka sa glave da im fali, oni nisu radili ništa što nije primereno uzrastu, nisu ugrožavali imovinu, nikoga nisu napadali a prošli su kako su prošli.
Tek kada sam rekla da su očigledno zamenili teze, i da se ne radi o neodgovornosti dva srednjoškolca, nego o neodgovornosti osoblja škole, i da ovo neće tako da se završi, promenili su ploču. Naravno, insistirali su na tome da „priča ne ide dalje“. Prihvatila sam, ne želeći da blamiram svoje dete, i zajebala se.
Dežurni policajac je morao po službenoj dužnosti da prijavi zlostavljanje MUP-u. Deca su pozvana da daju izjavu. Dežurni inspektor je odmah objasnio kako se radi o „osobi koja ima podeblji dosije“ i da će ga „pozvati na informativni razgovor“, koji BTW ima samo funkciju „obaveštavanja dotičnog da je napravio prekršaj i da će biti krivično gonjen“.
Nasilnik nije došao na zakazani razgovor. Zvala sam inspektora i raspitivala se o „slučaju“ na šta mi je isti odgovorio kako dotičnog momka nema na datoj adresi, da je navodno u Bosni i čim se bude pojavio biće pozvan na razgovor.“Zašto smo onda davali izjave?“ Odgovorio je da je to redovna procedura, i da će nasilniku, BEZ povišenog tona da saopšte kakav je prekršaj napravio, jer… takav je Zakon. I da, rekao je da možemo da vodimo privatnu parnicu. Ma važi!
Posle par meseci taj narkoman, diler, kriminalac i Delija je ponovo viđen u školskom dvorištu i oko škole.
Šta reći? Kakvu posluku porati??? Jebem ti državu, i zakone i MUP i OUP i školu, i direktorku, i razrednu.. i a u QraC. Eto. Ispali smo budale.
U ovoj zemlji očigledno da niko ne može da nas zaštiti, nego bi još da nam daju i „10 po grbači“ da se opametimo… valjda… jbg. Srbija je to. Zemlja na brdovitom i zajebanom Balkanu.
Šta sam u stvari htela… Nema od tog posla vajde. Kako nam funkcioniše pravosuđe, i dok se ne dozovemo pameti biće još žrtava, ali … sa pogrešne strane. Krivci će i dalje izmicati pravdi.
I tako… ja napisah postić 😀 Hvala na pažnji 🙂
E, da… zaboravih… kakav super građanin, ispali smo super budale 😀