Mahlat Da li da odem ili da ostanem u drugom stanju
Ponekad, u ponoćni sat, dok radni dan još uvek traje, samo na trenutak, kroz otvoren prozor uleti miris nekog prošlog vremena.
Zažmurim, nisam sigurna da li je zaista zamirisalo davno prošlo vreme, ili je moja misao nesvesno prizvala miris u sećanje.
I slike počnu da promiču ispod zatvorenih kapaka, kao na pokretnoj traci: prvo kuvanje ručka od peska i vode, prvi samostalan odlazak u kupovinu, samo do susednog ugla, izgledalo je tako daleko, kao da idem na kraj sveta, prva mala laž, jutra koja te bude mirislom tek napravljenih prženica, prvo prolećno zaljubljivanje, miris tek procvale lipe koja granama udara u okno prozora.
Onda otvorim oči i obećam sebi da neću više tako žuriti, da ću hodati polako i udisati mirise oko sebe za neke buduće ponoćne sate u kojima će mi se ovaj blaženi trenutak činiti kao davno prošlo vreme.
Šta bismo da nam nije sećanja…
(Ovaj post je deo blogerskog takmičenja liveinspire.com)
