Ono kad sam se lečila seksom

Posle rasprave na Fejsbuku o tome šta je depresija, da li se može izlečiti dobrom voljom, a sve izazvano tvitom koji je u međuvremenu obrisan – da je izaći iz depresije samo stvar volje, rešiš i – hop, la, eto te, oran za život i rad, kao da depresije nikada nije bilo.

Neću o tome šta je depresija, ko želi, a nije imao iskustva, pri tom – kako kažu – ne d’o vam bog to iskustvo, to vam baš ne treba u životu, može bar danas da se informiše, već o svojoj ličnoj borbi sa jednom vrstom mentalne bolesti – anksioznošću, što sam pomenula par puta u postovima, ali nikada detaljno.

Biće ovo dug post, skuvajte kafu.

Pre toga – moja mama je sa ulaskom u menopauzu uletela i u depresiju. Nismo je odmah prepoznali, nisamo imali nikakva iskustva i na kraju je hospitalizovana. Ja sam bila u paničnom strahu da je moja mama na granici ludila sve dok me jedne večeri njen neuropsihijatar nije uveo u ordinaciju, a visila sam uz mamu, i objasnio mi o čemu se radi, da će sa odeljenja na kome trenutno leži umrtvljena od sedativa i antidepresiva, tupog pogleda, izaći kao da ništa nije bilo, da se radi o životnom premoru i da je daleko, daleko od ludila. Ako se pitate kako je izgledalo – ona se samo povukla u sebe, prestala da komunicira, ako je nešto i rekla to su bile prilično paranoične stvari, ili bar na takve nismo navikli. Posle tri nedelje izašla je iz bolnice kao nova, doduše malo usporena i ta usporenost je trajala još par meseci. Mislim da sam do kraja njenog života osluškivala kako diše, pratila kako se ponaša, reagovala na njena nerviranja, a bila je baš nervozan tip, srećom, još dva puta kada je depresija dolazila po nju, umela je da prepozna i reagovala na vreme – Mislim da mi nije dobro… i odlazila kod lekara.

Tad sam nekako počela da proučavam šta je to depresija, samo za sebe, da bih razumela i danas je se plašim kao đavo od krsta jer to dolazi nenajavljeno, skoro pa ničim izazvana.

Onda ja.

Sedela sam jedne večeri sama kod kuće, već sam bila mama i gledala film „Mali Buda“. Buda ko Buda, Kianu Rivs lep ko Kianu Rivs, mir oko mene, potpuno udubljena u film odjednom dobijem napad panike – vrtoglavica, lupanje srca, potreba da negde pobegnem, mučnina, povraćanje, sve tim redom, neverovatan nemir, strah da ću umreti tog trenutka. Kad sam se malo smirila, pozovem mamu, ona mi kaže da to nije ništa, uzlupalo se srce, pa šta, ne paniči, smiri se… uglavnom nekako se smirim i zaspim. Sutradan sam bila ošamućena, budna a kao da nisam. Da ne dužim, počelo je da se ponavlja, u najmirnijim mogućim situacijama odjednom bi me ščepao taj strah da ću tog trenutka umreti, ugušiti se…

Polako sam počela da se plašim svega, samoće, gužve, vožnje liftom i autobusom, negativnih ljudi koji samo pričaju o nesrećama, da odem negde sama, da ostanem sama… osećala sam se sigurno samo uz majku, ja nečija majka. Dok je ona bila tu, funkcionisala sam sasvim normalno, čim bi izašla, čak i u komšiluk na kafu, osećala sam se nesigurno – a šta ako sad dobijem napad a nema ko da mi pomogne. Išlo je toliko daleko da nisam smela ni na roditeljski sastanak ćerki da odem sama, o nečem drugom da ne govorim.

Neprekidno sam samo pričala o tome, tražeći razumevanje i pomoć,  svesna da je sve što mi se dešava, što mi pada na pamet, apsolutno iracionalno, neprekidno sam merila puls i osluškivala svoje srce, ubeđivala sam sebe da sam dovoljno jaka da to mogu da prebrodim sama i nisam odlazila po pomoć, malo jer sam verovala u sebe, malo jer sam imala još jedan ludački strah da popijem bilo koji lek, jer…

Šest meseci pre toga, dobila sam ludačku alergiju na baktrim. Dok su me vozili ka bolnici, pored gušenja, svraba, svega što donosi alergija, ja sam paničila da ću umreti i da će moje dete ostati siroče. Odemo tamo, u bolnici štrajk, niko neće da me primi, sredimo nekako, dobijem terapiju, probdim noć zbog nenormalnog svraba ispod jezika. Posle dva dana, lekar mi prepiše penicilin jer sam morala da primam antibiotike, ja ispričam ovo za baktrim, on kaže nema veze, primim ga i počnem da se gušim… Srede i to, ali se niko ne seti da mi kaže da se može desiti da izvesno vreme, povremeno, dobijam simptome te alergije, odnosno da ću možda imati osećaj da se gušim, ali da to nije gušenje, da ne dužim. I tako počnem da negujem strah od lekova. Ako sam morala da popijem i običan andol, popila bih i sedela izvesno vreme čekajući da počnem da se gušim. Dakle, uz sve, strah od lekova.

Kad već nisam mogla samu sebe da podnesem, odem kod jednog lekara, pa kod drugog, svi mi oni onako odokativno kažu kako bolujem od bolesti modernog doba, proći će, prepišu mi sedative, ja skupim hrabrost, popijem, odspavam turu, probudim se i vidim, anksioznost na sedative ne reaguje, što bi rekao Andrić – „Šta radi tvoja tuga dok ti spavaš? Bdi. A kad joj dosadi, budi me.“ Tako vam je i sa anksioznošću.

Strahovi su se samo gomilali. Jedan od najvećih je bio da ću izgubiti kontrolu nad sobom i da ću se, recimo, ubiti. Ili da ću poludeti. Nisam imala suicidne ideje, plašila sam se da će to nekako samo doći po mene. Terala sam mamu da uveče zaključa vrata i sakrije ključ, suludo, živeli smo u prizemlju odakle sam mogla da izađem, da ne trepnem.

Svakodnevni život je postao noćna mora i tako sam odlučila da odem kod neuropsihijatra uprkos svim tvrdnjama lekara opšte prakse da nema potrebe, u onom trenutku kad sam pomislila – ako ovo ne prođe, ubiću se, neću ovako da živim, to nije život.

Pre nego što sam došla do pravog, dvojicu je samo interesovalo kakav je moj seksualni život i kada bih rekla da, eto, u tom periodu nemam seks jer tome ne bi mogla da prisustvuje mama, ako dobijem napad panike, držali mi predavanje – mlada žena, mora seks, bilo s kim, nema veze, važno da je seks, pa šta ako ti se niko ne dopada, zatvori oči i odradi, bukvalno tako. Ja sam ubeđena da se od ove banalizacije Frojd u grobu prevrtao, ali ko me pitao. Jedan mi rekao kako bi smo mogli malo psihoanalizu, da vidimo odakle uzrok mojoj anksioznosti, ali da on ne preporučuje, može biti da iskopamo svašta, recimo da sam žrtva incesta, pa da stvarno pomerim pameću. Drugi mi objasnio da je sve to posledica toga što sam rodila vanbračno, pa osuda okoline, za šta je mene bolela guza, al’ njemu to bio razlog. Znači, njih dvojica su bili neupotrebljivi kao terapeuti, iz ove perspektive, da prostite, pokakim im se obojici na diplome. I jebo ih Frojd!

I onda stignem do tog trećeg koji je imao volje da poradi na meni. On mi objasni šta se dešava u mom telu, o hemijskom disbalansu, da mi se neće ništa desiti ali da je strašno što sve vreme pati moja duša, što se mučim, objasni mi tu borbu volje i hemije, plastično i srpskim jezikom, pitao me za emocije, ne za seks, smejao se kad sam rekla da mi ništa u životu ne fali, čak ni taj seks, da mi samo fali da se unormalim, lako ću posle za seks, kome to, bre, teško. I rekao mi je da bez antidepresiva neću uspeti da sredim taj hemijski disbalans, da može biti samo gore.

Prvu tabletu sam popila kod njega u ordinaciji, da može da reaguje ako počnem da kolutam očima, eto toliko me je razumeo.

Posle tri dana ispijanja tableta, probudila sam se, svaka koščica me bolela, svi mišići upaljeni, noge trepere, kao da me neko mlatio, ili u boljem slučaju da sam trčala maraton. Pozovem ga, on kaže da se mišići koji su dugo, dugo bili napeti sada opuštaju, da će proći za par dana.

I tako je počeo moj dugačak četvorogodišnji put ka izlečenju, naravno uz redovne odlaske kod njega, uz smanjenje terapije, uz razgovore, stidljive pokušaje da ostanem sama, da prošetam sama.

Ljudi oko mene i dalje nisu razumeli. Dešavalo se da izađem sa drugaricom, tek što smo naručile piće ja dobijem napad panike, moram da izađem, sve sem jedne koja bi uredno izlazila sa mnom, jebo piće, govorila je jer je prošla isto, govorile su mi da sam budala, luda, blesava, da sedim mirna i s mirom, kako sam mrzela to njihovo nerazumevanje.

Poslednju tabletu sam popila one večeri kad je počelo bombardovanje.

I šta da vam kažem, lečenje je bilo vrlo dugo.

Volja mi nije pomogla, nisu mi pomogli ni razgovori sa onima koji ne razumeju, ni sa nezainteresovanim Frojdovcima, pomogao mi je jedan čovek i pomogla  mi je terapija razgovorom i medikamentozna. Ende.

Isto vam je sa depresijom.

Zato pobesnim kad neko kaže da je to stvar volje, jer ako sam nešto imala svih tih godina, a trajalo je punih pet, imala sam volje.

Danas, ne znam da li mogu da vam objasnim koliko se plašim anksioznosti. Plašim se straha. Danas izbegavam situacije koje bi mogle da me dovedu do napada panike. Recimo, nisam sišla u Boru u kafić ispod zemlje. Nisam htela da se verem uz stenu. Ne ulazim sama u lift, često ne ulazim ni sa kim, javim odozdo nekome ko živi na desetom spratu da spremi slatko i vodu i krenem pjehe, pa kad i kakva stignem. I danas obazrivo pijem lekove i to tek kad prigusti. Ja se jednostavno plašim da me ne zaskoči panika kad se najmanje nadam. I ne izazivam je. To jeste jedna vrsta robije, ali mnogo blaža nego ona kad ste u kandžama anksizonosti.

Vi koji niste prošli agoniju kakvu sam ja prošla, ne znate da je ući u gradski autobus a ne doživeti napad panike ravno onoj radosti kad kao dete nađete poklon ispod jelke.

Zato ne govorite o stvarima o kojima ne znate ništa i koje niste prošli. Ne igrajte se tuđim bolestima duše, to je tako, nemam reči, jedno čisto zlo jer ne mogu da verujem da neko može biti toliko glup.

Na najmanji znak da su vaše emocije i misli skliznuli iz onog redovnog stanja, obratite se stručnjacima za pomoć.

Depresija ima hiljadu lica.

Ali depresija nije nezadovoljstvo, neraspoloženje zbog kišovitog vremena, nesreća što nemate dovoljno novca, tuga što vas je neko ostavio… To je znak da ste živi.

S željom da vam depresija nikada ne zakuca na vrata onoga što zovu duša.

Jer kad se ona pojavi, tu više normalnog života nema. Sve dok je ne oterate, za šta je potrebna prvo volja da je prepoznate.

Seks je, hvala na pitanju, od kako se izlečih, dobro.

O depresiji iz pera stručnjaka – Depresija: šta je i kako je prevazići