A onda je zazvonio telefon

Otvorila ja jutros oči, protegla se i rukama i nogama, vidim tišina, znači nisam opandrčila ljubimca za dobro jutro što umem kad god pokušavam sebe da otkočim i krenem u nove životne pobede. Sve mašine isključene,  ne čuje se ni jedna  reklama za potpuno i apsolutno besplatno samo ako pristaneš da budeš glup i kupiš nož kojim možeš da se depiliraš, kolješ svinju i od paradajza praviš ružu.

Prisetim se u toj tišini jednog intervjua koji sam juče pročitala i čvrsto rešim – postaću poznata i u prvom intervjuu ću reći koliko pari cipela imam i da su mi najlepši životni trenuci kad me ljubimac ujutru probudi muzikom i donese mi kafu i slatko u krevet.

Prevrnem se na ljubimčevu stranu kreveta, ajd’ reko’, kad već imam ovako lepu ideju da ustanem na desnu nogu, čisto da bih mogla da poradim na ideji, to jest da umilno zamolim ljubimca da počne da trenira to donošenje kafe ako je moguće sa osmehom.

Zateknem ljubimca kako se oblači navratnanos, ne zna gde mu je dupe a gde glava i da l’ čarape treba da nosi kao kačket i obrnuto, sav izbezumljen.  Zvali ga da hitno trči u školu jerbo mu se deca tamo kolju. Juče je došao kući tek kad je mrak naveliko pao jerbo je ceo dan jurio jednog što je u školu došao sa čekićem i pokušavao da shvati objašnjenje da je ovaj samo hteo da zakuca ekser ili tako nešto. Saopštim mu da je vreme da i on ide u školu naoružan i sa pancir prslukom i ispratim ga s nadom da će da se vrati ceo.

Otiš’o sve bobonjajući i psujući i sebe i zemlju i školu i ludu decu i još ludje roditelje i da će da promeni posao i da će bogznašta i da više nema živaca al’ da je počeo da sedi i da će da da otkaz, sve mi ga bilo žao.

Ja sela da razmišljam koji je najbrži put da postanem poznata i dodjem do nekoliko zaključaka –

–       mogu da uletim  u skupštinu  obučena kao hodajući muzički telegram

–       mogu da izadjem gola na ulicu

–       mogu da pevam u tramvaju

–       mogu da zaronim u onu fontanu na Trgu Nikole Pašića

–       mogu da zajašem konja i obrlim kneza

–       mogu da idem u Trenutak istine da pokušam da vratim istinu u Srbiju

ima toliko mogućnosti samo što mi se ni jedna ne slaže uz karakter. Pade mi na pamet da bi trebalo da prebrojim cipele da vidim isplati li mi se uopšte da postajem poznata, da se posle ne brukam ako nemam bar osamdeset pari i utom sam se već rasanila.

A onda je zazvonio telefon…

A sad se spremite za komediju sa dramskom završnicom.

Posle svih gluposti o kojima sam pisala i pokušavala da istresem iz sebe tudje brljotine, krstila se i čudila, pokušavala da razumem, veće staraca rodbine mog muža ljubimca se primirilo. Mi mislili digli ruke i da je tu prevladao neki trust mozgova koji je rekao – dosta, bre, ostavite ljude na miru.

I živeli lepo. Mi. Oni očigledno nisu. Zbog mene, crkla dabogda, baksuz jedan, bolje da se nisam ni rodila kad sam se rodila da njima zagorčavam život a ni oči mi nisu videli.

Elem, meni je saopšteno sledeće – otac muža ljubimca je smrtno bolestan. Pauza. Ja valjda trebala da počnem da naričem al’ iskreno rečeno ne osetih ništa kao što ništa ne osećam kad čujem da fali nekome nešto a taj nema oblik, ima samo ime i prezime. Pokušah u sekundi da nadjem neku tugu u sebi, nema, bre, šta ću. Nek je živ i zdrav što se mene tiče, na sve ostalo nemam uticaja. Ma ne mogu da se pravdam.

Ostalo je bilo telegramski – kao svaki osudjenik na smrt ima pravo na poslednju želju, gledao u filmovima. Stop. On će pozvati muža ljubimca još jednom da se vide i da mu saopšti da će biti izopšten iz testamenta ukoliko ne ostavi onu mene. Stop. Kupiće mu kola. Stop. Davaće mu mesečno kolliko god hoće. Stop. Stop. Stop. Stop. Poče da mi se vrti u glavi. Pustili su ga da četiri godine bude sa mnom, dosta je bilo. Stop.

Ja ako sam čovek, kao što nisam, da utičem na ljubimca da ode tamo da mu se otac posere na glavu. Stop. I ako sam čovek bilo bi lepo da umrem kad već ovaj drugi čovek ima pravo na poslednju želju.

Ja kao da sam vežbala ronjenje na dah sa ove strane ne mogu da udahnem i samo mislim – bogtemazo koja je ova, ni njoj oči nisam videla, odakle joj hrabrost!

Sedim sad ovde sažvakana i ispljunuta. I mislim se – da sam čovek ako što nisam lepo bih sad umrla i gotovo. I ne znam šta da kažem a ne znam ni šta da kažem ljubimcu kad dodje a da  ne postane lud od sad pa u narednih nekoliko dana.

Ne znam ni kako se zovem a ni da l’ sam pametna.

Jedino mi pada na pamet da odem kod ovog što ima poslednju želju, raskopčam jeleče i kažem – Pucaj!

Pucaj, brate, tebi je svejedno da l’ ćeš da umreš u zatvoru ili u svom krevetu. Preseci stvar kad su svi oko tebe bandoglavi i idi srećan bogu na istinu.

Umorila sam se.

Čak i da kažem jedno obično – jebote, je l’ ovo normalno…

Mogla sam danas da provedem lep dan planirajući kako da dospem na naslovne strane.

Da nije onih koji to planiraju umesto mene…