Bajka o dečaku

Davno, davno, rastao je jedan mali dečak koga su učili da se lepo smeje. Govorili su mu da je najvažnije lepo se smejati.

Moraš uvek da budeš srećan, govorila mu je mama. Moraš da imaš širok i lep osmeh za ceo svet, govorio mu je tata. Dečak bi ponekad pao, ponekad bi ga zadirkivala deca, ponekad bi ružno sanjao, ponekad je imao potrebu da plače i da se skupi u maminom krilu.

Ne, govorila je mama, nije to ništa strašno.

Ne, govorio je tata, učili smo te da se smeješ. Na šta to liči, lep i pametan dečak a plače…

Kako si ti zadovoljno i nasmejano dete, divili su mu se i milovali ga po glavi.

Dečak je rastao…

I nije plakao.

Ponekad bi se sakrio ispod stola i puštao suze da bezglasno i brzo natapaju pod.

Dečak je rastao i želeo je da postane glumac pa da ponekad, na sceni, može pred svima da plače.

Ne, nije to za ozbiljne dečake, govorili su mu roditelji, moraju da se završe neke ozbiljnije škole…

Dečak se zaljubio… Ne, nije ona za tebe, nama treba nešto bolje za našeg sina, opet su govorili roditelji. Dečak se zaljubio i drugi i treći put…

Onda se pojavila devojka u koju su se zaljubili mama i tata. I dečak je počeo da je voli, mislio je da mora, da treba, da je voli kad je vole svi ostali…

I tako je dečak pristao na moranje, na takotrebanje, na «red je» i «vreme je», smejao se dok je u njemu, duboko unutra, sve plakalo…Shvatio je da su mu od života napravili jedno veliko pozorište i da mu je dečački san ispunjen, da on u stvari jeste glumac. Ali… dok su mu svi srdačno aplaudirali dečak je shvatio i da mu se uloga ne svidja, da ne ume do kraja da je odigra u toj romantičnoj komediji koju su mu namenili, da sve dobija strahovit dramski zaplet.

Jednog dana je, sasvim slučajno, podigao glavu i video da na svetu postoje još neki ljudi, neki drugi, drugačiji, ljudi, da je svet pun onih sa kojima može da se priča…

Tako je dečak upoznao jednu ženu… Znao je da se ona nikome neće svideti ali se ohrabrio i napravio najveći korak na svetu, koraknuo je prema njoj. Koraknula je i ona prema njemu.

Jedan sad već odrastao muškarac sa dušom deteta ima nekoga pred kim može da se smeje, pred kim može da plače…Ponekad je zagrli i šapuće joj čitave noći. Ponekad se svadja sa njom kao da ništa na svetu nije važnije od te svadje. Shvatio je da je našao najvažnije, nekoga pred kim je pala maska i nestala laž, nekoga ko ga voli onakvog kakav jeste a ne kakav bi trebao da bude.

Nismo te tako učili, rekli su mu roditelji, ti više nećeš biti naš sin, moraš da biraš…

Jedan dečak u telu odraslog muškarca se okrenuo.

– Jesi li slobodna da narednih četrdeset godina pijemo kafu zajedno?
– Malo, rekla je žena.
– Onda, do kraja dokle god to da traje…
– Rešio si da sve prodaješ…
– Ne, ja sam rešio da više ništa ne kupujem…

I tako je život još jednom napravio jednu neprihvatljivu i nemoguću kombinaciju, za sve sem za jednog odraslog muškarca sa dušom dečaka i žene koja hoda pored njega.

Možda ih srećete i upirete prstom u njih ali oni to ne primećuju.

Oni žive svoju bajku.

Nije nastupio sudnji dan.

Svet se i dalje okreće u istom pravcu u kom se okretao godinama i godinama, istim ritmom, sunce izlazi svakog jutra, negde snegovi padaju, smrt još nije došla po one koji misle da će zbog ove bajke umreti. Njih će život malo mučiti a neuspeh još više.

Posvećujem ovu bajku svim roditeljima koji ne umeju da vole svoju decu, koji misle da jedino oni znaju šta je za njihovu decu dobro, koji ne pristaju na njihovo odrastanje. Preporučujem da ponovo pročitaju bajku o Pinokiju. Samo je Đepeto mogao od komada drveta da napravi dečaka i udahne mu život jer ga je previše želeo.

Od živog, pravog, dečaka nemoguće je napraviti drvenog lutka.

Priča napisana pre tri godine.

Danas je rođendan mom dečaku.