Beleške jedne Mahlat

Kad su me prvi put pitali šta ću biti kad porastem odgovorila sam – čistačica. Umal’ ne poumiraše. Što, bre?! Pa eto, imali smo metlu, stajala naslonjena na zid kuće, mlatio sa njom po dvorištu ko je hteo. I pevao. Kako joj ja priđem tako vrisnu na mene da je ne pipam. To je prljavo! Svi pevali s metlom, ja večito plakala što ne smem da je pipnem. Tako sam počela da sanjam da budem čistačica i imam svoju metlu.

Vrlo rano sam saznala da sam budala.

Budalo jedna, metla ti ne gine.

Posle godinama nisu smeli da me pitaju šta ću biti kad porastem. Naročito kad smo imali goste da ne moraju posle da se izvinjavaju.

Kad su me pitali rekla sam – Momo Kapor.

A???!!!

Momo Kapor, brate! Šta je tu čudno. Pijem viski i pišem. I ne radim nigde.

Saznadoh da nisam normalna.

Onda sam jednog dana stavila zadnju tačku na neko pisanje, isplakala se, predala rukopis, sipala sebi viski i sela ispred ogledala. I napila se te noći čekajući da me Momo pogleda iz ogledala.

U medjuvremenu sve što sam radila i što sam bila u pojedinim trenucima bilo je slučajno.

Dobar dan, govori Mahlat… da li biste bili ljubazni…

Radila sve sa elanom dok se nije desilo da sa druge strane jedna karakondžula odgovori – Neću da budem ljubazna!

A?!

Neću da budem ljubazna!

Vidim ja, j*** neko nju pa bi ona sad mene. Isto tako ružno kao što su nju.

Onda sam radila na poslovima deficitarnog kadra. Sve dok se nisam zapitala kako deficitaran kadar može da ima platu na papiru a ne može u džepu. Podnela zahtev za sporazumni raskid radnog, deficitarnog, odnosa. Ne može. Zakon ne dozvoljava da mi daju otkaz kad sam deficitarna. Gde da nadju drugu deficitarnu. Pozvala direktora na dvoboj, da bira oružje i počela da vrištim. Prestala tek kad su mi dali radnu knjižicu.

Danas sam radno nepodobna i seksualno poželjna.

Odbiće me za svaki posao jer… znate, preferiramo mlađi kadar. Ali možemo da izađemo na piće.

E ne možemo! Ja možda ne mogu da biram sa kim ću da radim ali mogu sa kim ću da pijem. I ono posle toga.

Divna sam, otresita žena. Al’ to za posao nije poželjno. Za ono jeste.

Nešto porazmislim kako nije mnogo lakše da me zaposli, povede na službeni put, napije i iskoristi. Eto i radnice i seksa. Ovako jednu mora da zaposli a drugu, to jest, mene da šeta mimo radnog vremena, ok’le mu vreme za tako nešto u firmi koja preferira mlađi, neiskusan, kadar.

Onaj o’zgo tako kaže. On o’zdo je tu da sprovodi u delo njegove reči.

Sam ja ružna?

Niste, baš ste lepa žena. Al’ nemate 25 godina.

Pa imala sam, jebem mu mater!

Ne vredi. Ali, pozvaće me ako se ukaže nešto, da popijemo piće i prodivanimo o onome što mu se ukazalo, javilo, o nekoj njegovoj suludoj ideji.

Fala. Ne treba. Ako počne da ti se javlja zovi nekog drugog.

Kad bi me sad neko pitao šta bih volela da budem kad porastem rekla bih – muškarac.

Što?

Eto tako. Da mi poraste penis pa da ja krenem da j**** i ove oz’go i ove o’zdo.

U svim mogućim pozama.

Dok ne crknu.

Sedi di si.

Ja sam Mahlat kojoj metla nije poginula.

Još uvek u tranziciji ka gos’n Kaporu.

Slušam i pišem.

Ne skitam.

Ne isplati se.