Blog pruža toliko mogućnosti

Skoro sam se, u najboljim godinama, u zrelim godinama, kad se niko više ne seljaka, kad je sve lakše nego počupati korenje, doselila u Beograd. Ničim izazvana i sasvim slučajno. Samo sam se zaljubila opet u zrelim godinama, u najboljim godinama , kad je teško zaljubiti se al’ meni se, ionako, sve stvari, u životu,  dešavaju odpozadi.

Pre nego što sam spakovala kofere trebalo je izvagati život i videti na koju stranu preteže i to je bio višemesečni proces pošto meni te precizne radnje nekako ne idu od ruke.

Dakle, trebalo je odlučiti da li krenuti za ljubavlju i dobiti onoga sa kim ću spavati, jesti, svađati se oko mali milion sitnica koje život znače, od poslovne žene postati domaćica, da u rodni grad idem samo za svadbe i sahrane ili ostati tamo gde imam svoju prodavačicu jaja, sira, svog ginekologa, svoje šalterske radnice za ”preko reda”, ma sve ono što se, inače, stiče godinama. Morala sam dobro da razmislim o dugovima, to jest onima koji su mi nešto dužni i onima kojima sam ja nešto dužna što emotivno, što godinama, i tako, vagah, vagah i prevagah.

Sad sam ovde. Na zajedničko spavanje se navikavam. Sir i jaja kupujem svaki treći dan kod drugog prodavca, veliki ovaj Beograd, ne možeš da ih po’vataš, kod ginekologa još nisam otišla, ubiše me redovi i čekanje da se prijavim a sa svojom ljubavlju se svakog mogućeg dana svađam i pretim da ću iste one kofere spakovati brže nego što sam ih otpakovala. A razlog je samo jedan – nemam, bre nikoga više sem njega.

Nemam sa kim da popijem kafu, ni sa kim da ogovaram, ni koga da ogovaram, i tako u tom očaju što nemam nikoga, skuvam kafu i pozovem prijateljicu da to odradim telefonski. I eto, razvezla ja o svom mučeništvu i paćeništvu a ona kaže: ”Ajd’ ne lupaj gluposti, Beograd pruža toliko mogućnosti!”

Tako ja, sad, u najboljim godinama, u zrelim godinama, sedim, čamim i čekam da mi Beograd pruži ”toliko mogućnosti.” Šta ću da radim sa njima kad mi ih bude pružio tek ću da vidim. Da l’ ću sad u ovim zrelim godinama umeti da ih iskoristim il’ ću ih propustiti kao i mnoge pre toga, pojma nemam.

A ne tražim puno, kunem se, samo jednu osobu sa kojom ću moći da pijem kafu i tračarim, ako ni o kome drugom a ono o svom mužu. Čisto da ne počnem da ga mrzim.

I njega i Beograd.

Ovo je bio moj prvi post pisan 13.07.2007. godine.

Ovo je 400 –ti.

U medjuvremenu sam dobila vas.

Hvala vam na svakom komentaru, direktnim podrškama kad sam bila na ivici da odustanem od blogovanja i indirektnim podrškama u mali milion mojih ličnih ludila o kojima nemate pojma a iz kojih ste me čupali svojom vrcavošću, duhovitošću, pameću, što ste me terali da mislim i kad mi nije bilo do toga.

Ma hvala vam što postojite.

Takvi kakvi jeste.

Savršeno nesavršeni.

Ili nesavršeno savršeni.

Tako nešto, ali hvala.