Mislim, dakle postojim

Kad sam počela da blogujem, govorim o aktivnom blogovanju, pre punih deset godina, sa druge blogere sam saznala tako što su blogeri linkovali jedni druge, u to vreme nije bilo ni Fejsbuka ni Tvitera, ni Instagrama, nijedne društvene mreže na kojoj je bilo moguće, kao danas, postaviti svoj tekst pa da ga vide svi tvoji prijatelji i eventualno podele sa drugima. Bilo je mnogo teže steći publiku nego danas, a ispada da je danas teže nego onda. U to vreme smo podsticali jedni druge na linkovanje, moji prvi tekstovi su prepuni linkova ka drugim blogerima.

Ustupljen prostor jer mislim da je važna tema „Ima foto, ali ne dam. 🙂 Dojenje bi trebalo da bude najprirodnija stvar na svetu, ali često nije. Da bi se izbegle poteškoće moramo malo učiti, a ja to nisam uradila jer …

Kad dođe do neželjene trudnoće, bračne ili vanbračne, svejedno, posledice snosi isključivo i samo žena. U njoj se dešava to što se dešava, ona mora biti podvrgnuta intervenciji, ona se mora nositi sa krivicom, ona se mora nositi sa osudom, muškarca ne pominje niko, on je nevažan, kao da nije učestvovao u stvaranju tog „života koji se mora sačuvati po svaku cenu“.

Dobro, ne baš od njih, pre od njihovih roditelja, tetaka i baba… Kako god, kažu da je „Ministarstvo prosvete preduzelo drastičnije mere obezbeđenja nego kad se štampaju glasački listići.“ Kad glasamo, kao što smo videli, uputno je prepisivati, jer se …

Od kako ste prohodale i progovorile, govorili su da nešto nije za vas, da je to za dečake, da ne psujete i ponašate se kao muško, da trepćete, vodite računa da kad vas neko pita „a koliko si ih imala do sad“, odgovorite – dvojicu, onog prvog i tebe. Da ne obrukate brata, tatu, dedu i komplet mušku lozu do askurđela i dalje.