Mislim, dakle postojim

Ako ste kao ja, pa stalno, gde god se nađete, osluškujete šta priča narod, sigurno čujete, u prevozu, redovima u marketima, bankama, gde god stoji više od troje ljudi, da je sve ovo postalo strašno, da nas truju, da nas mrze, da nas potkradaju, čovek samo treba da gleda svoja posla, kako da preživi i izvede decu na put. I to, ako je ikako moguće, na neki put koji vodi van Srbije. Jer ko bi želeo da mu dete sutra živi na buretu baruta, u zemlji kojoj stalno neko preti, ako ne komšije, onda bar Kim Džong Un.

Kakva je to divna veza bila, svi smo videli koliko su se voleli. On je nju obožavao, gledao je kao malo vode na dlanu. Ponašao se prema njoj kao prema princezi. Onda se odjednom promenio, primetili smo da se promenio jer je ona odjednom postala kurva.

Nemojte nikada biti sto posto sigurni da nešto nećete ili ne biste, ako bar niste probali. Još manje, nemojte nikada nas koje smo probale, prošle iskusile, ubeđivati da grešimo, da to ne ide tako. Nemojte nikada biti sto posto sigurne da znate sve o nečemu kroz šta niste prošle i od čega bežite, svesno ili nesvesno. Nemate pojma, isto kao što nisam imala ni ja.

Kakva svest u naroda koji još uvek kupuje lekove na pijacama, naočare kod kineza, čerupane piliće sa improvizovanih kartonskih tezgi, prasiće od seljaka na reč i koji veruje da je plastična čaša za jogurt gajena u idealnim uslovima i teleportovana bez dodira sa vazduhom do frižidera u prodavnicama, da je niko nije dodirnuo, pa kad je obliže da se neće zaraziti nijednom opasnom bolešću kao što mu se može desiti sa ovim pakovanjem jogurta.

Ako obraćate pažnju kao ja dok stojim u redu ispred kase (ja sam blogerka, jelte, na svašta obraćam pažnju), u korpama se retko nalazi voće, ako ga ima, to su banane, banana je kod nas voće izbora koje daje osećaj sitosti. Opet sitost! Dakle, u korpama je premalo voća, previše grickalica i slatkiša.