Dabogda vam neko pljunuo u kafu!

Nikada nikoga nisam mrzela.

Sinoć sam prema nekome osetila ogroman nalet svih mogućih negativnih osećanja ali, nažalost, nisam imala pojma da li je to mržnja ili trenutni bes, ili samo trenutak u kome sam pokušavala samoj sebi da opravdam svoju nemoć.

Danas sam prvi put pogledala definiciju mržnje.

I pokušavam da iskopam iz sećanja nekoga koga sam mrzela. Na primer neku devojku koja je bila ljubav neke moje ljubavi. Nekog profesora. Nekoga ko je imao više od mene, bio uspešniji od mene, lepši… Ništa.

Uspela sam da se setim nekih uvreda i ponižavanja. I onih koji su mi ih upućivali. Svi su bili vezani za ono moje žensko pravo da rodim a ne udam se. Setila sam se svih onih koji su me diskriminisali jer se moja ’’bruka’’ videla.

Ali stvarno ne mogu da se setim da sam ih mrzela. Ja precrtam. Zaboravim. Nekima sam u lice prosula malo svog ’’otrova’’, usudila sam se da kažem istinu i da uporedim, recimo – moje dete je moja bruka, to što ti koristiš abortus kao kontraceptivno sredstvo nije jer se ne vidi. I odem. Zauvek. Nekima ništa nisam rekla. Davila sam samu sebe onim što su izgovorili, okretala, seckala i dolazila do zaključka da je glupo bilo šta reći. Jedino se sećam da takve više nikad nisam mogla da pogledam u oči, da sam pri susretima skretala pogled, da mi nešto iz dubine stomaka nije dozvoljavalo da dignem pogled. Eto, ljude koji su me zaista mnogo povredili nisam mogla da pogledam u lice.

I, kako rekoh, zaboravljala sam ih, nisu više postojali, bili su mrtvi za mene. I ostajali mrtvi šta god da se dešavalo, koliko god kasnije, kad su evoluirali, pokušavali da mi se približe. Čemu? Ne možeš da mi oprostiš? Ma nemam šta, ne radi se o praštanju. Samo više ne postojiš i ja lepo vidim da ne mogu da te vaskrsnem.

I tako sam jutros shvatila da sam umesto da pustim na volju svojim negativnim osećanjima – brisala. Bilo je pristojnije. Za mene. Uvek sam mislila da je mržnja ili kako god da se zove ta navala negativnih osećanja ponižavajuća i da čovek to sebi ne sme da dozvoli.

I strašno se ponosim što nikoga nikada nisam mrzela, što sam na znak da u meni kreće ta lavina umela samu sebe od toga da odbranim.

Jutros sam sklona tome da mislim da nisam baš bila u pravu i da me je to često trovalo iznutra samo da sam ga ignorisala. I sad ne mislim na mržnju nego na taj bes, te ružne misli. Mogla sam da zapalim cigaru, dignem sve četiri u vis i umesto – nemoj, nije vredno – onu misao – ma, što mu ne padne neka saksija na glavu – pustim da lepo optrči kroz mene i oslobodim se.

Sinoć osetim taj nalet groznih misli i toliko se isprepadam da sam počela da plačem. I pomislila sam – bože, oprosti mi, ne mislim ozbiljno, samo ne mogu više, rad s njima šta znaš i umeš, neka su živi i zdravi, spasi me od ovoga što me osvaja, ja više nemam snage. Pa se zarožem još više. Šta ima bog da me spašava, moram sama sa tim da izadjem na kraj.

Dakle, ja ne mrzim i branim samu sebe od same sebe. I jutros mislim da to nije zdravo. Da je možda zdravije da ne ignorišem već sikćem i režim. I da sam to mnogo puta trebala da uradim pre nego što sam iz sebe izvlačila neko dostojanstvo i pela se stepenicu više. To jednostavno ne spašava.

Objašnjenje: sinoć je ljubimac izgovorio – nedostaju mi roditelji… U trenutku sam poželela da ih pozovem i kažem – vi ste djubrad, sram vas bilo, vi niste zaslužili da se zovete roditeljima, pocrkali dabogda, sve noge polomili, pljunuo vam neko u kafu, cveće vam se osušilo, prekiselio vam se kupus, šta god mi je palo na pamet.

I onda samu sebe kritikovala iako nisam sigurna da li je to mržnja ili običan bes.

Jutros se stidim, nemam pojma da li sam smela to sebi da dozvolim a, kako rekoh, nisam sigurna ni da sam baš mnogo pametna što pokušavam da preskočim.

I tako… mislim da je vreme da neke svoje mržnje pustim napolje. Šta god da je to.

Otrovaću se.