Home / Mahlat na sto načina / Dabogda vam neko pljunuo u kafu!

Dabogda vam neko pljunuo u kafu!

Nikada nikoga nisam mrzela.

Sinoć sam prema nekome osetila ogroman nalet svih mogućih negativnih osećanja ali, nažalost, nisam imala pojma da li je to mržnja ili trenutni bes, ili samo trenutak u kome sam pokušavala samoj sebi da opravdam svoju nemoć.

Danas sam prvi put pogledala definiciju mržnje.

I pokušavam da iskopam iz sećanja nekoga koga sam mrzela. Na primer neku devojku koja je bila ljubav neke moje ljubavi. Nekog profesora. Nekoga ko je imao više od mene, bio uspešniji od mene, lepši… Ništa.

Uspela sam da se setim nekih uvreda i ponižavanja. I onih koji su mi ih upućivali. Svi su bili vezani za ono moje žensko pravo da rodim a ne udam se. Setila sam se svih onih koji su me diskriminisali jer se moja ’’bruka’’ videla.

Ali stvarno ne mogu da se setim da sam ih mrzela. Ja precrtam. Zaboravim. Nekima sam u lice prosula malo svog ’’otrova’’, usudila sam se da kažem istinu i da uporedim, recimo – moje dete je moja bruka, to što ti koristiš abortus kao kontraceptivno sredstvo nije jer se ne vidi. I odem. Zauvek. Nekima ništa nisam rekla. Davila sam samu sebe onim što su izgovorili, okretala, seckala i dolazila do zaključka da je glupo bilo šta reći. Jedino se sećam da takve više nikad nisam mogla da pogledam u oči, da sam pri susretima skretala pogled, da mi nešto iz dubine stomaka nije dozvoljavalo da dignem pogled. Eto, ljude koji su me zaista mnogo povredili nisam mogla da pogledam u lice.

I, kako rekoh, zaboravljala sam ih, nisu više postojali, bili su mrtvi za mene. I ostajali mrtvi šta god da se dešavalo, koliko god kasnije, kad su evoluirali, pokušavali da mi se približe. Čemu? Ne možeš da mi oprostiš? Ma nemam šta, ne radi se o praštanju. Samo više ne postojiš i ja lepo vidim da ne mogu da te vaskrsnem.

I tako sam jutros shvatila da sam umesto da pustim na volju svojim negativnim osećanjima – brisala. Bilo je pristojnije. Za mene. Uvek sam mislila da je mržnja ili kako god da se zove ta navala negativnih osećanja ponižavajuća i da čovek to sebi ne sme da dozvoli.

I strašno se ponosim što nikoga nikada nisam mrzela, što sam na znak da u meni kreće ta lavina umela samu sebe od toga da odbranim.

Jutros sam sklona tome da mislim da nisam baš bila u pravu i da me je to često trovalo iznutra samo da sam ga ignorisala. I sad ne mislim na mržnju nego na taj bes, te ružne misli. Mogla sam da zapalim cigaru, dignem sve četiri u vis i umesto – nemoj, nije vredno – onu misao – ma, što mu ne padne neka saksija na glavu – pustim da lepo optrči kroz mene i oslobodim se.

Sinoć osetim taj nalet groznih misli i toliko se isprepadam da sam počela da plačem. I pomislila sam – bože, oprosti mi, ne mislim ozbiljno, samo ne mogu više, rad s njima šta znaš i umeš, neka su živi i zdravi, spasi me od ovoga što me osvaja, ja više nemam snage. Pa se zarožem još više. Šta ima bog da me spašava, moram sama sa tim da izadjem na kraj.

Dakle, ja ne mrzim i branim samu sebe od same sebe. I jutros mislim da to nije zdravo. Da je možda zdravije da ne ignorišem već sikćem i režim. I da sam to mnogo puta trebala da uradim pre nego što sam iz sebe izvlačila neko dostojanstvo i pela se stepenicu više. To jednostavno ne spašava.

Objašnjenje: sinoć je ljubimac izgovorio – nedostaju mi roditelji… U trenutku sam poželela da ih pozovem i kažem – vi ste djubrad, sram vas bilo, vi niste zaslužili da se zovete roditeljima, pocrkali dabogda, sve noge polomili, pljunuo vam neko u kafu, cveće vam se osušilo, prekiselio vam se kupus, šta god mi je palo na pamet.

I onda samu sebe kritikovala iako nisam sigurna da li je to mržnja ili običan bes.

Jutros se stidim, nemam pojma da li sam smela to sebi da dozvolim a, kako rekoh, nisam sigurna ni da sam baš mnogo pametna što pokušavam da preskočim.

I tako… mislim da je vreme da neke svoje mržnje pustim napolje. Šta god da je to.

Otrovaću se.

Pročitajte i

Priča o 55 godina

Tvoje godine tebi ne znače ništa.Znače samo drugim ljudima koji te po tome procenjuju i ocenjuju.Šta nije za tebe.Šta je sramota da radiš.Šta je sramota da kažeš.Gde je sramota da se pojaviš.Uopšte, ovi što misle da je njihova mladost samo njihova privilegija, tvoje godine procenjuju kao neku sramotu, kao da ti nikada  nisi bila mlada, kao da oni neće ostariti.

14 komentara

  1. š

    Otvori ventil da ne prošištiš kao ekspres lonac. Molim te. Ako krene lančana reakcija svi najebasmo.
    A da odem do njih na kafu, čisto onako, da im pljunem? :mrgreen:

  2. Džabe. Za mržnju je potreban talenat, isto kao i za ljubav. Ili ga imaš ili ga nemaš.

  3. S

    Nije to mrznja, to je nemoc, bes, normalno, ljudsko osecanje. Pa ne mozes beskonacno da skupljas, mora negde i da ode. A dostojanstvo sa takvim bicima ne pomaze. Oni razumeju samo sopstveni jezik. Zato, raspali, krajnje je vreme bilo. 😕

  4. Nije to mržnja. To si počela da koristiš atavistički deo mozga zbog bespomoćnosti. I ako. Moraš i ti ponekad

  5. Pozdrav… Ja sam Boris…

    Vidjao sam tvoje blogove i ranije ali mi je retko koji privukao paznju… Ovaj jeste, svidja mi se kako si pisala i ne mogu da prstom pokazem sta me je nateralo da ti pisem ali nesto u tekstu me je cimnulo… Imam mali problem, iako mi se svidja tekst ne mogu da shvatim tezinu istog i ne mogu da ga dozivim jer ne znam ko je ljubimac… Htela bi da mi razjasnis?

  6. Fala vam, ja već pomislila da postajem nenormalna.

    Bolle, možda ovo pomogne

  7. Oprosti mi sto cu ovde pisati vezano za oba teksta…

    Ako sam dobro shvatio, on se razveo nakon sto je tebe upoznao.. jel tako? E sad, koliko god ti bila dobra, postena i (ne)zasluzna za to, postoje ljudi koji ce to videti kao tvoju krivicu makar se sapleli o dokaze da to nije tako….To moras da prihvatis… to je tako i tu ne mozes nista… Mozes da naucis da zivis sa takvim ljudima (kompromisi i ravnodusnost) ili da ih iskljucis iz svog zivota… Sta ces uraditi zavisi samo od tebe i tvog muza (odnosno koliko on razume situaciju i koliko ti zelis da mu otezas/olaksas i obrnuto)…

    Bilo bi ti lakse ako prihvatis cinjenicu da si ustvari dobro prosla… veruj mi na rec.. Zamisli da je to tvoja krv, tvoj rod.. koji ne mozes bas da iskuliras… Neko koga ne mozes da se tek tako odreknes… da neko takav ne moze da prihvati tvoju srecu…i pokusava na ovaj ili onaj nacin da ti to kaze i svojim postupcima pokusava da vas rastavi….

    Sto se tice mrznje… nemoj da mrzis… nista od toga… pokusao ja… ama bas nista nisam postigao, cak mi nije bilo ni lakse… samo sam primetio da mrznja zauzima sve veci deo mog zivota i to onaj namenjen lepim stvarima.. na kraju sam shvatio da ne zelim da se odreknem tih lepih stvari zbog nekog kog bi voleo da mrzim….

    Pozdrav

  8. Strasno boli kada neki ljudi nekim svojim postupkom izvuku najgore iz nas, a da nismo ni znali da to imamo u sebi. Jebem im mater bas i ja, svim tim koji misle samo na svoja osecanja, koji imaju samo svoja sebicna misljenja i time povredjuju druge, pravivsi pritom od sebe zrtve. Ljudi kojima su drugi krivi za neispunjenje njihovih zamisli, ljudi koji ne umeju da oproste, razumeju…
    Ja te razumem, ako imas ista od toga i znam da to sto osecas nije mrznja, nemoc i bes iz ljubavi, tuga zbog tuge…Navikni se, nema druge, driblaj se u mozgove, voli kao do sada i nema druge.
    Raspisala sam se, jer mi je krivo i zao sto se jedete zbog necije gordosti.
    Oprosti im ne znaju sta rade, jebes ih.
    Ja sve ovo onako narodski i iz srceta, znas 😕

  9. Bolle, nije tacno, ja sam posledica njegovog loseg braka a ne uzrok njegovog razvoda. I mene uopste ne interesuje sta oni misle o meni, ne poznajem ljude, ne poznaju me, iz njih govore njihove predrasude a vezane su za razliku u godinama izmedju mog muza i mene i recimo za to da je u trenutku kad je bio ucenjen “mi ili ona“, da bira izmedju dve nespojive ljubavi, situacija u koju niko, nikada, nikoga ne treba da stavi, sve to ignorisao jer misli da ima prava na svoj zivot a oni misle da nema jer, zaboga, oni su ga rodili, skolovali i slicno. Ne mogu da shvate da ih je “izneverio“ i otvoreno su mu rekli da mogu biti srecni samo ako bude kako oni zele po cenu toga da on bude nesrecan. Ovo je u najkracim crtama.

    Kakvi god da su, nedostaju mu i ja to razumem. Ne razumem njihov odnos prema njemu, ne prema meni a kad dobijem taj nalet mrznje, besa, sta god to bilo, dobijam ga zbog njega, jer on pati a ne zato jer mi oni trebaju. Sto se mene tice, postojali, ne postojali, isto mi je.

    Ne svijda mi se da mrzim ali spontano mi nalete ta osecanja. Branim se, zasad uspesno ali…. truje me sve to, kako rekoh.

    Ne razumem. Mozda bi bilo lakse kad bih razumela. Mislim da necu nikada, imam dete, ne znam sta bi trebala da uradi da je se odreknem. Kad je srecna srecna sam i ja, ne mislim da ja treba da joj biram srecu… Postujem njene izbore.

  10. 🙂 vazno je (po meni) da zadrzis pozitivne stavove i poglede na svet… ljudi kao takvi se hrane tudjom nesrecom i besom zbog nemoci.. takvi su.. ali znaaaaam (moje licno iskustvo je skoro pa identicno sa iskustvom tvog muza) da takvi ljudi mrze i jako ih boli kad ih docekas na osmeh a ne na penal jer im uskratis zadovoljstvo da kazu „eto, jel vidis? ona/on je ta/taj koji zapocinje!“ … Uvek osmehom na zlo… ja tako i ne kajem se ni zbog cega u zivotu!!!! Razlika izmedju mene i tvog dragog je u tome da sam ja prepoznao sta moji rade i pokazao zube.. na kraju su oni ti koji nisu mogli bez nas! 🙂 ali to je moj slucaj….

    Samo opusteno, ako se vas dvoje volite, sve ce pre ili kasnije doci na svoje mesto… a vas dvoje samo razgovor i razgovor… iskreno i otvoreno.. to je jedini nacin da budete jedno drugom uteha i oslonac.. nema drugacije….

  11. A

    Slazem se sa Bolle-tom….razgovor i samo razgovor o datoj temi…i da on treba da pokaze zube ..ne da bude povucen u kraj i da suti…
    takode mrznja je osjecaj..a vjeruj neki ljudi nisu vrijedni ama bash nikakvog!!!!

  12. Nikako ne uspevam da razumem te ljude,a nekoliko puta sam, citajuci tvoje tekstove, pokusavala. Zamislim da je moje dete srecno sa crncem, starijim covekom, mladjim, Homerom Simsonom, sve nesto neuobicajeno sto moze da mi padne na pamet i da mu ja budem remetilacki faktor u toj prici. Kako,majku mu? I uvek osecam neopisivu tugu kad pises o tome…

  13. Ma nemoj da se zanosis da umes da mrzis.
    A, besni, sto da ne besnis? Imas to pravo, bre.

Ostavite komentar