‘De si, bre, ti Mahlat?

U vezi onog telefonskog računa…Išla u poštu da arlaučem zbog one pretnje da će mi zauvek isključiti telefon zbog jednog neplaćenog računa u smrdljivom iznosu od 800 dinara, za mesec oktobar ove godine. Uletela i pitala –  šta je ovo? Bre! Ona tamo rekla nešto bezveze i odma’ mi digla ionako histeričan pritisak. Ne ume da objasni. Zatražim šefa smene – nema, radi samo pre podne. Daj, bre, ovamo odgovorno lice za vas lude ovde, nema ni to. Sa’ću tebe da bijem! Odma’ našla nekog koji mi je objasnio da zbog onih kao što je Vlada što ne plaćaju nikome ništa, ja, sitna boranija, ima krv da propljujem inače nema telefon, a da je opomena cirkularna. Jel’te! Obavestila ga da mi uz ime stavi napomenu – Ludak. Ne slati cikrulare. Ne zvati za Dormeo jastuke, anonimne ankete, ni za šta! Kad ne platim isključi me i ne nerviraj me!  Ako mi bude nedostajao doći ću da platim i da se izvinjavam što sam neodgovorna gradjanka.

Odatle otišla u Ušće, drugi put u životu i to samo zbog toga što sam tamo sa nekim trebala da se nađem. Jedva sam ukapirala da treba da idem u Ušće a ne na ušće.  U Ušću sve veselo i prednovogodišnje euforično. Niko ne puši, gde god pogledaš samo te u oči gleda ona precrtana cigara. Obavestim onog što me zvao da sam poprilično neurozna a još ako ne budem pušila! Ništa neću da ga razumem. Promenimo kafanče.

Razgovor bio do zla boga glup pa sam do kuće razmišljala o Novoj godini. Novim godinama, u stvari. To u našoj kući uvek bilo stresno vreme.

Prva Nova godina koje se sećam, u stvari ne sećam je se al’ mi majka sela na glavu sa njom – bila trudna sa mnom. U pet do dvanaest ispred vrata nešto pukne, ona i budući tata izlete napolje a tamo neki rodjak mog oca na kome je čovek ‘ladno mogao da dokaže teoriju da je čovek postao od majmuna, baca petarde i glumi Božić batu. Tata odma’ dobio proliv kad ga je ugledao, tol’ko ga je voleo a mama mi godinama govorila – kad sam ga ugledala, pošto ga je videla prvi put, odmah sam htela da idem da abortiram.  Sekirala se mučenica sve do porodjaja na koga ću da povučem. Povukla sam na lepši deo familije ali valjda vučem posledice od te noći.

Inače, tata je pred Novu godinu imao sklonosti da gine na autoputevima, u kafanama, ispred zgrade i od sopstvene ruke. Na primer, punih ruku padne ispred zgrade i pocepa novo odelo. Ili delje stablo jekle da može da ga ugura u postolje pa u žaru deljanja promaši i zarije lovačku nožagu sebi u butinu. Umesto da čekamo Deda Mraza celu noć merimo koliko je krvi izgubio. Majka godinama govorila –  dodje mi da ga zaključam I otključam tek u Novoj godini.

Bez obzira na to, počeo je moj najomiljeniji mesec. Sam vam, beše, pričala koliko ja volim decembar zato što onda mogu iz sebe da pustim onu kičerajsku mene kao da sam pevačica Granda pa kitim li kitim, okitila bih i šerpu u kojoj krčkam sarmu samo da znam da neću celu zgradu da izbacim iz sistema.

Jedno četiri dana sam imala spavaću bolest. ‘De god me ostaviš mogla sam da zaspim a ljubimca sam, šta god da je rekao, posmatrala onako sanjalački, k’o da sam zaljubljena al’ ne u njega nego u nekog drugog. On ćut’o, ćut’o pa popizdeo i tako se posvađasmo. E, a pošto ja još nisam ukapirala da sam u braku, još uvek raskidam čim se posvađamo, obavestih ga da se razvodimo, on prihvati, umal’ noževe ne povadismo. Posle došlo vreme za spavanje, mi legosmo i zaboravismo da treba da se razvedemo.

Uz sav taj haos Ušće, na ušće,  da ‘oću da se razvedem al’ kad se rasanim, pre neko jutro stigao tata, nenajavljen. I doneo mi dulek od sto kila. Od kad znam za sebe govorim mu da mi se od pogleda na dulek povraća, isto kao od pogleda na pihtije al’ ne vredi, pročitao negde da je to srpska banana. Halloween prošao, ajd’ da podmetnem vitamine ljubimici I ljubimcu. Rendisala sam onu tikvu kompletnim ‘ladnim oružjem koje imam i sve sam mislila na Toma Henksa kako u onom filmu  Cast Away, sam samcit na pustom ostrvu rendiše onaj kokosov orah i ne uspeva. Nekako otvorila, pripremila sa sve limunom i pomorandžom, mili ukućani rekli ‘bljak’, pa smo bacili.

E, sinoć sam se rasanila. Sad ću da počnem da kitim. Od prozora do ljubimca.

Mislim, ima da se slavi. Dva Božića, dve nove godine, posao je to.

Posle ću, tamo negde polovinom januara, kad raskitim jelku i kuću a Deda Mraz se vrati sa sve Rudolfom u svoj topli dom da pije coca-colu, da otpakujem Novu godinu da vidim šta sam dobila.

Znam da će da bude djoka, kaoiI svake godine al’ mogu da se nadam i radujem kao da ću da dobijem ko zna šta.

Eto, rek’o tek da javim da sam živa.

I počeo sneg. 😀