Devojka sa rolerima

Pre nekol’ko i malo više godina kad su roleri postali popularni htelo dete da mi presvisne il’ da joj kupim. Ja bila kategorična. Ne i ne. Taman prohodala kako treba i ja taman prestala da trčim za njom sad treba opet. Ne može.

To moje ‘ne može’ trajalo tri dana, bilo il’ umire ona il’ ja i ja odem da kupim. Kako kupih ja tako u kuću stigoše još dva para od onih koji ne slušaju šta ja pričam nego smatraju da treba da učine detetu kad sam ja već baksuz.

Tri dana sam radila k’o sirena za uzbunjivanje, to jest, ništa drugo nisam radila sem što sam visila na terasi i vrištala – pazi, nemoj na ulicu, ne jurcaj, polako… ubiću te kad te budem uhvatila…

Četvrti dan vidim nemam više živaca i rešim da i ja navučem jedne i pridružim se detetu, da je držim na oku i za ruku ako budem uspela da je uhvatim.

Pokušala ona da me odgovori, ma kakvi, ja nekad vozila rolšue, šta su roleri za mene. Navučem ono, nekako izadjem iz zgrade, vidim ne ide mi baš al’ reko provozaću čim stanem na ravno.

Nekako se uspravih al’ sve što sam posle uspela je bilo da ličim na Bambi na ledu. Padah, vezivah noge u čvor, pokušavah da nateram noge da rolaju u istom pravcu, jok bre, ne umem. Odmakosmo od kuće, ja sve više vozim četvoronoške, pokušavam rukama da predjem metar dok se noge u rolerima vraćaju metar unazad. Ljubimica pravi piruete oko mene i samo cedi kroz suze – koji blaaam!

Sve u svemu nema šta nisam uradila, mislim da sam jednog trenutka i travu pasla pokušavajući da se nekako uspravim i ličim na ženu koja zna šta će s rolerima.

Na kraju kad videh da dalje ne mogu sem puzeći a da kući isto tako puzeći mogu da se vratim sva pobesnela što ne mogu da uskladim dve obične noge, skinem one rolere i sva ucveljena se vrtim kući. Bosa.

I nikad ih više nisam obula.

Danas dobih mejl – Best Jobs for You – Devojka sa rolerima.

Devojka sa rolerima, to jest ja, treba da navuče rolere i da deli flajere vozikajući se na Adi.

Poslaše mi taj mejl iako nisam studentkinja (po mogućstvu), iako imam više od 26 godina, iako nisam član te zadruge. Kakve veze ima. Mogu da se učlanim i da lažem da imam manje od 26. Sve tako kontam. Al’ kako da isfoliram da znam da vozim rolere kad ne znam. i kako da delim flajere kad mi ruke trebaju da se dočekujem na njih da ne bih razbila nos.

I proradi mi mašta, ja u šortsu, majica iznad pupka, pirsing, kosa spletena u kikice, slušalice u ušima, roleri na nogama i šešir.

Mislim, šešir mi treba kad god se strmeknem a onaj narod oko mene počne da umire od smeha da mogu da ga pružim da mi ubace neku paru.

Jedino tako mogu da zaradim na rolerima.