Home / Mahlat na sto načina / Diplomirana budala medju budalama

Diplomirana budala medju budalama

Kako Mahlat nije naučila da su ljudi govna

Ljudi su za mene još uvek najsavršenija ’’stvar’’, nešto čemu se iznova divim bez obzira na sva dostignuća, epohalna otkrića, male korake za pojedince a velike  za čovečanstvo, sve je to ipak ljudskih ruku i uma delo.

I htela sam nešto o malom čoveku. Jednom od onih koje svakodnevno srećem, koji nije uradio ništa po čemu će ga pamtiti ili osporavati istorija ali koji je sam po sebi savršen, neotkriven, istovremeno i knjiga i kovčeg sa blagom, učitelj i djak, optuženi i sudija, andjeo i djavo, pelin i med, fascinantno jedinstvo suprotnosti. Tako ja vidim ljude.

Sad bih nešto dubokoumno ali ne umem, niti sam provalila ovo jedinstvo suprotnosti, niti se više trudim. Nit mi je sve jasno niti sam provalila o čemu se radi.

Prema ljudima nastupam otkrivena, otvorena, bez i jedne maske, raširenih ruku. Sva su moja vrata dostupna i stvar je talenta ko će koja otvoriti i šta će iz mene promoliti glavu. Oslobodi li se ono najbolje u meni ja se ushićeno razmahnem i raspem na sve moguće strane spremna i ruku u vatru, i venu na venu, i srce na tanjiru, apsolutno sve. Bez razmišljanja, bez traženja da mi se obrazloži  zbog čega, imam li ja tu neke vajde, kako će mi se vratiti, nikad nisam naučila da nosim tu vagu sa sobom i isporučujem čiste račune za dugu ljubav. Ne osvrćem se, ne instaliram oči na potiljak i rezervne na dupe. Ne čuvam se. Ako neko baš bude hteo, zavaliće me u taj isti potiljak bez obzira šta se tamo nalazi tako da nikad nisam htela da verujem u ono ’’ljudi samo gledaju kako da te zajebu’’.

Tupavo verujem da drugi imaju pametnija posla nego da smišljaju načine da zajebu druge. Da svi ljudi sve ostale ljude posmatraju kao one koji ih obogaćuju.

Tupavo verujem da su ljudi odgovorna bića i da su svesni svoje odgovornosti kad izadju na ulicu. Kad zgaze mrava. Kad izgovaraju reči. Kad nude i traže. Prosto, svoje odgovornosti medju drugima. Mesta koje su ’’zauzeli’’. Verujem, ja diplomirana budala medju budalama.

Srela sam nebrojeno onih koji su otvarali moja najskrivenija vrata iza kojih su kao zapete puške čekale moje najkrvoločnije životinje da iskoče i naprave pokolj. One koje sam stavila pod sedam ključeva jer znam da ih je posle nemoguće zaustaviti. One koje jedva čekaju da se dočepaju bogomdanih, nedodirljivih, lažnih, nabedjenih, plavokrvih, neporočnih, sudija, pravilno usmerenih i nepravilno rasporedjenih, ’’ja pa ja’’ tipova, sveznajućih samoniklih budala. Mnogi su u mom životu imali karijeru polugodišnje biljke bescvetnice, one koja ne daje plod.

Zatvarala sam vrata i rukama i dupetom i navlačila na  njih hiljadu sopstvenih ormara. I ćutala unutra sa svojim životinjama. To i nije baš pametno, truje iznutra. Rovari. Traži način da izadje. Ja tražim način da ih oslobodim, bezbolno, da im ne dam imena, da mogu da spavam, da nemam grižu savesti zbog toga što sam nepopravljiva budala i što verujem da možda sve nije tako kako mi se čini, što tražim svoju krivicu.

I onda sam porasla. Bolje reći, postala arogantna, cinična, ironična, nadrndana. Napravila svoj štit. I opet ostala otvorena. Znači porasla i nedorasla. Nepopravljiva budala.

Mika Antić bi rekao – Jedno je biti otvoren a drugo biti prohodan. A šta fali da malo budem prohodna, da i meni malo mene neko drugi raskrči i protumači. Da malo napravi staze kroz moje unutrašnje džungle. Za to je potreban ipak nepokvaren čovek, onaj koji živi po zakonima prirode a ne po svojim zakonima – jebe mi se za sve, onaj koji ne mlati rečima kao mačetom koju još ne ume da drži, onaj koji je prošao inicijaciju i postao čovek.

Malo mi se smučilo.

Sretnem tako neke ljude koji reči koriste kao ruke, pomiluju te a onda počnu da ih koriste kao bodeže. Ni trepnuo nisi. Naknadno te obaveste da nisu mislili, nisu hteli, da ne znaju šta im je bilo, da grčevito čuvaju onaj životinjski instinkt u sebi.

Izvinjavaju se. Lažno. Pa još te opomenu – Ti, Mahlat, znaš da su ljudi govna! Tek da od tebe naprave još veću budalu.

Ne znam. Nemam pojma. Ne verujem. Neka sam budala.

Likove vrlo brzo zaboravim. Ostanu reči. Muče me. Izjedaju. Postane nebitno ko ih je izgovorio.

Onaj ko ih je izgovorio valjda oseća to veliko olakšanje što me je obavestio da su ljudi govna. Misionar koji hoda svetom i stigao do mene da mi donese novu religiju.

Ja samo ponekad razmišljam kako čovek od svega što mu se nudi odluči da bude govno. Da se sakrije iza toga – ljudi su govna – pa šta fali da budem i ja. A ti si budala koja još uvek zabezeknuto gleda metamorfozu čoveka u govno. Budalo! Nauči već jednom.

Neka. Biću ja još malo budala. Radije nego govno. Čuvaću one svoje životinje, bolje da jedu mene nego druge. Još imam toliko odgovornosti prema drugima. I kad budem umirala umreću od sopstvenih otrova a ne kao neko ko je sebe rešio da utopi u sveopšte sranje i bude samo jedno od govana. I kao takav i umre. Nadajući se  da će da vaskrsne kao cvet.

Kad živim – mislim.

Kad mislim – sagledavam.

Kad progovorim – kažem ono što mislim.

Kad izgovorim – argumentujem ako je nerazumljivo.

Stojim iza svega.

Krajnje odgovorno – borim se za svoj miran san.

I, gle čuda, još uvek stojim izmedju sebe i onoga kome sam nešto rekla – da ga branim od sebe same.

Budala. Nepopravljiva.

Plašim se, jebote, i za travu, i za mrave, i za ptice, i za ljude.

Neću da budem gomila.

Neću da izgovaram – muškarci su… žene su… ljudi su…

Neću da verujem da su ljudi govna.

To uopšte nisam izgovorila ja.

Ja se samo mučim kako neko može sebe tako da opravdava pred drugima. Ako mu je lakše da ’’ja’’ mislim da je govno, koji on teret nosi…

Ja imam svoje slike, ne dam da mi crtaju drugi. Nisam ja to platno. Pripremljena sam za neke druge slike.

Pisala Mahlat, iz glave, malo nepripremljena za jutrošnju kišu ali sa ukrčkanim otrovima u sebi koje je morala negde da prospe. Ovde je najbezbolnije.

Jer… ne želi da izgovori nešto zbog čega će je neko posmatrati kao govno. Jedan od onih koji svet mere po sebi pa ne misle da treba da čuju nešto što je izgovoreno nego da te izgovoreno čini gomilom govana.

Mada… i meni bi kudikamo bilo lakše da izgovorim – Ma kao da vi niste  znali da su ljudi govna. Poštedela bih sebe ovolikog objašnjavanja.

I možda opet nisam ništa objasnila.

Samo se trudim da kažem da neću i ne želim da budem govno. I da se nadam da nisam.

Pročitajte i

Priča o 55 godina

Tvoje godine tebi ne znače ništa.Znače samo drugim ljudima koji te po tome procenjuju i ocenjuju.Šta nije za tebe.Šta je sramota da radiš.Šta je sramota da kažeš.Gde je sramota da se pojaviš.Uopšte, ovi što misle da je njihova mladost samo njihova privilegija, tvoje godine procenjuju kao neku sramotu, kao da ti nikada  nisi bila mlada, kao da oni neće ostariti.

49 komentara

  1. Ljudi nisu govna! Ljudi su ljudi a govna su govna i tu je podela jasna. Problem je sto velika većina govana ume da se sakrije iza ljudske maske. Problem je što govna krijući se polako pretvaraju ljude u govna. Ne zato što ljudi hoće da postanu govna već zato što se na taj način brane a istovremeno postaju upravo ono od čega se brane. Za takve medjutim ima šanse da nekad ponovo postanu ljudi, dešava se, ali ona izvorna govna, govna koja uživaju u tome što jesu, ceo život ostanu takva.

  2. Uh, prelio pelin čašu, neki ljut otrov se sa ovom kišom iz tebe ispira.
    Ma nisu ljudi ni govna ni biseri. Da jesu, zvali bi se ili govna ili biseri.
    Ljudi su ono što u njima nađeš, i sama kažeš. Tačnije, potražiš. Ceo je izlog u svakom od nas. Pa maši se za ono što je lepo, makar se brzo ubuđalo.
    Ne može se uvek, neprestano, bez pauze „do polaska voza“, piti sveža izvorska voda.
    Takvi smo, za česmovaču..
    😆

  3. M

    Nisam dovoljno mudar da dajem generalne ocene o kategorijama poput: ljudi, narod, zene, muskarci…
    Sto’no rece Mihiz jednom, stagod za takve kategorije da kazes, sve je tacno. Evo probajte: narod je pametan – tacno, narod je glup – opet tacno! Zene su pokvarene – da izvinete, tacno (sto da ne budu ako su i muski), zene su carobne – tacno!
    Nastojim da govorim malo konkretnije i na nizem nivou i da „mudrovanja’ potkrepim primerom ili argumentom, kakvim takvim, pa onda da raspravljamo.

    Inace, imam jednu malu primedbu na ovo: „…srce na tanjiru..“… srce je na dlanu a tanjir je za prase! :mrgreen:

  4. Walter,

    Ljudi nisu govna! Ljudi su ljudi a govna su govna i tu je podela jasna.

    Meni jeste. Šta je sa onima kojima je lakše da nastupe kao govno? Da li popričaju povremeno sa sobom?

    NP,

    Ljudi su ono što u njima nađeš, i sama kažeš.

    Ma da, samo što naknadno shvatim da sam u njima našla sebe i svoj pogled a ne njih. “’Predeo uvek zavisi od očiju koje ga posmatraju“.

  5. MM

    “…srce na tanjiru..”

    Možeš da zameraš, ali toliko puta je sa dlana spušteno na tanjir i oteto miliseknudu pre nego što će neko u njega zabosti nož i viljušku. I ja previše gestikuliram tako da je sigurnije da srce spustim na tanjir nego na sopstveni dlan. Odmah mi sklizne.

    Svinje ne koriste pribor.

    Ja uopšte nisam mudrovala, rekla sam da to ne umem, samo prosula, kako rekoh, iz glave ono što mi je u glavi. I u srcu, malo izgriženom, sad je u fazi regeneracije. Ako je to moguće.

  6. M

    Nisam, bre, kritikovao tvoje misli. To sam primio k znanju, bez primedbi. Vise sam pricao o svom pristupu.

    Za tanjir, vazi! Evo, da dodamo jos i malo dzigerice, pa crevca, moze neke brizle… i onda je to tanjir i po! 🙂

  7. @Mahlat, Ne znam, to samo oni znaju da li im onaj drugi, kad stanu ispred ogledala, nesto kaze. Ukoliko taj iz ogledala povremenno kaže po nešto onda nije sve izgubljeno ali siguran sam da ima i onih kojima taj iz ogledala odavno nije reko ništa, možda nikad nije ni progovorio a takvi su najgori i takvi se najteže prepoznaju.

    @Dragan, možeš u ljudima i govnima da tražiš šta hoćeš, možeš od njih da praviš u svojoj glavi šta hoceš. Razlika je samo u reakciji ljudi kad se umažu od govna. Kad shvatiš da je neko za kog si mislio da je čovek a od njega ispadne govno. Neko to prebrodi lakše, neko teže. Neko nastavi da pravi projekcije koje mu se dopadaju a neko odmah prestane.

  8. MM, ja davno rešavam da zabodem viljušku u te brizle i da završim stvar. I onda mi proradi ovo glupavo žensko srce 😆

    al’ dok ne budem krenula niko nece znati kako boli 🙄

  9. Walter, možda se ne ogledaju…

  10. Više se u opšte ne uzbuđujem kada shvatim da je neko i pored sve moje dobre volje da vidim čoveka, pokazao da je govno. Pogledam, vidim veliko smrdljivo govno na sred puta, preskočim ga da ne uprljam cipele i teram dalje. Toliko dobrog sveta oko mene koji zaslužuju moju pažnju da bih se zamarala što je i kako je taj čovek postao obično govno. Šta me briga, neka ga neka smrdi sam sebi. 😉

  11. @Dragan, Mislim u stvari da tvoj komentar ima veze sa otvorenošću prema ljudima. Povredjen budeš onoliko koliko se otvoriš prema nekom. Ako si uvek na distanci onda te retko povredi bilo šta ili drugim rečima retko se umažeš u govno. To je dobra stvar, ko ume, ali koliko si onda stvarno čovek?

  12. čarobna, da ali mene još uvek uznemirava to sretanje i presretanje. Toliko dobrih stvari je izumrlo i nestalo, kako se loše uvek održavaju i ostaju tu negde 😯

    Walter, pa nismo se rodili da budemo na distanci. Onda bi se radjali na vrh neke planine, ili u džungli, bilo gde, gde “prirodno“ možemo biti zaštićeni i sklonjeni od drugih. Ja želim da ostanem otvorena. I čista.

  13. I još nešto, moje mišljenje ne morate se složiti sa njim, samo govno meže da prodje pored govna a da mu ne zasmrdi.

  14. E jebi ga Waltere, sad i mi ispadosmo govna. 🙄 Glavna je fora što govna umeju dobro da se zamaskiraju.

    Loše stvari opstaju zato što se više „gaje“. I ja prilazim ljudima sa srcem na tanjiru, bez straha da će ga nabušiti viljuškom, bez želje da se distanciram, vidim samo dobro i lepo…smeta i iznenađuje to presretanje i preskakanje, boli bre ponekad opasno, ali kao što i sama kažeš, neću da se menjam.

  15. Ja uopšte nisam istrenirana za te mirise. Nemam taj nos. Valjda zato i napisah ovo.

  16. Gde ste vi, ljudi, toliko po svetu hodali kad ste na tolika govna zgazili?
    Ne bacajte govna u ventilator, pa govnjave nećete ni sretati.
    A metamorfozu od čoveka u govno još nisam video. Valjda sam se rodio kao starmali.
    Pakao, to su drugi (da ne navodim ime autora rečenice), ali govna nisu. Umesto etikete „govno“ hajde malo po tugama, mukama, radostima, promašenim nadama, željama, pohlepama, po svemu što u ljudima sedi i čeka, prošetajte. I razgovarajte sa tim „govnima.“
    Reč „čovek“ nije vrednosna kategorija. 😯

  17. NP, ja sam bila ubedjena da govna ne srećem i nemoj ti meni tu o ventilatorima. Ja tek kad raširim oči i dignem obrve, pre nego što išta kažem, budem obaveštena baš tako – Ti, Mahlat znaš da su ljudi govna! Gotovo! Sve mi je rečeno.

    A nije. Nije mi ni jasno. Ja nikada nisam rekla da su ljudi govna, meni su ljudi baš ono s početka posta – svako ponaosob neotkriveno blago koje sa radošću otkrivam. I opravdavam. I razumem. I onda je najlakše reći mi – znaš, ja sam govno.

    hajde malo po tugama, mukama, radostima, promašenim nadama, željama, pohlepama, po svemu što u ljudima sedi i čeka, prošetajte. I razgovarajte sa tim “govnima.”

    Neumorno to radim.

    Šta je medju ljudima vrednosna kategorija?

    Sve nekako mirišem da govoriš da mi se vraća ono što dajem a nije tako. Ne tražim, ne zahtevam, ne nadam se, ne uslovaljavam, meni je sve vrlo prosto. Drugi mi komplikuju i nameću.

    Ja nikoga ne teram da uzme ono što mu nudim, rekoh – ne merim. Al’ ko neće ne mora da baca dok sve ne razbije u sitne komade. Ja posle moram da lepim i sastavljam.

  18. Usput, “etiketa“ govno prilepljena drugom čoveku je za mene izuuzetno ponižavajuća, mene ponižava. Ja se samo pitam kako bre neko može da stane ispred mene, tebe, bilo koga i to da izgovori za sebe. Linija manjeg otpora? Mrzi ga da objašnjava? Ne vidi da si vredan toga? Ima preča posla, takao te pa nikom ništa. Znaš ti, bre, šta su reči? Ja ne želim da budem bezoblična masa u obliku čoveka koju ne dotiče ništa. Dotiče me!

    Kako neko sebe može da etiketira tako? Ako je znao da je “govno“ zašto se uopšte dotiče drugih ljudi?

    Počeću da trabunjam i očigledno neću uspeti da objasnim šta me muči.

  19. Zaboleo me, dotakao ovaj tvoj tekst, ovo sto si ti.
    A opet gledam se u sebe i pomislim, sigurno sam i ja ispala nekada govno za nekoga, nemoguce je i nisam savrsena. Surova sam i iskrena prema sebi, ne zelim da budem, ali verovartno ispadam kao i drugi ljudi ponekada govno.

  20. Da, teška tema. Nisam se obraćao tebi, neko je nekako komentarisanje svih nas počelo da odiše nekom pojednostavljenošću. To me je nateralo da se ponovo javim, ne re-komentar posta.
    Imaš problem da kažeš sve jer je, evidentno, povod nešto što nije za tekst. I poštujem to.
    Dobro si razumela da ja vučem na stranu da ti se vraća ono što daješ. A znaš gde je kvaka? Pa ja mislim da je čoveku koji daje već činom davanja vraćeno ono što mu pripada. „Tvoje je samo ono što si dala“, rekli Kinezi. Oni stari, pre Mao i Jao.
    Znam da idealizujem, ali verovatno imam neki razlog za to. Ni meni nije jasan, ali eto ga. Prestao sam odavno da postavljam velika pitanja, ni na mala nisam našao odgovore.
    Uzgred, stavrno je zajebano kad, po kišnom danu, mokar i sjeban, još nagaziš i na govno. A takvih dana ko lišča u jesen. 🙂

  21. Dabogda ja umrla kao budala. A i ti. Znas kako mislim.

  22. Zelena, pre nego što sam ovo pisala ja sam godinama zaranjala u sebe, zaranjam i dandanas.

    Jer… ne želi da izgovori nešto zbog čega će je neko posmatrati kao govno. Jedan od onih koji svet mere po sebi pa ne misle da treba da čuju nešto što je izgovoreno nego da te izgovoreno čini gomilom govana.

    Jesam, drugi misle tako, ako ni zbog čega drugog, ono zbog toga što sam rekla a nisam bila dvolična, rekla jasno i glasno ono što se nije od mene očekivalo. Ali ja ne mislim da jesam ispala govno. Ni meni se mnoge istine koje su mi bile servirane nisu svidele ali poštujem što mi nisu servirane nakićene.

    NP, povod su dva igrokaza iz mog života i nisu vredni pominjanja u detalje.

    Zar ti nisi video da ja idealizujem i dalje? Ne idealizujem, verujem čvrsto u suprotno ovome o čemu sam pisala. Ali me jednostavno to, kad se desi, uzdrma. Nepopravljivo sam otvorena, kao malo dete, za svakog čoveka. To me drži živom, radnosnom, poletnom, na žalost, ne mogu da zanemarujem sporadične slučajeve.

    Meni oči i dalje cakle. I imam mnogo više razloga da verujem u ove druge ali bih kao i svaka budala da ovih nema, da se ne pojavljuju oni Andrićevi “Čuvaj se nejasnog i varljivog predvečernjeg sata, čaše i cigarete i čoveka koji sedi preko puta tebe, smeška ti se u lice i polako govori, otežući reči a pažljivo sluša ono što ti govoriš.“ Opopavaju te, pojma nemaš šta će posle da urade. I moram da naglasim da ovo nikakve veze nema sa muškarcima, isključivo sa ljudima, da ne bude zabune.

    Elektra, pa i umreću, ne nadam se da neću, kad mi do sad nije uspelo da ne budem budala teška posla da ću sebe uspeti da istreniram za ovo vreme koje mi je ostalo. Znam kako misliš.

  23. M

    Nemam problem sa time da neko na sebe prikaci tu mirisljavu kategoriju, ako se to tice necega sto je sebi uradio.
    Problem su oni koji tako objasnjavaju i pravdaju nesto sto su uradili drugima.
    Sigiran sam da to za sebe ne bi rekli da ima volje ili nacina da isprave svoje brljotine. Oni, dakle, ne mogu, ne umeju ili nece da ih isprave.

    Otprilike tako nekako, mada, dolazim spolja, jos mokar i promrz’o, pa nisam siguran da sam dovoljno koncentrisan za ovako „heavy“ diskusiju.
    Patim za onim tanjirom, moze i sa nekim bubregom a bez srca. 😆

  24. Sigiran sam da to za sebe ne bi rekli da ima volje ili nacina da isprave svoje brljotine. Oni, dakle, ne mogu, ne umeju ili nece da ih isprave.

    A to je tako lako.

    Taman htedoh da ti ponudim srce, znam da bi ti to pažljivo 🙂 kad ti hoćeš bubrege 😆

  25. M

    Ne pitaj sta nudim za bubrege! :mrgreen:

  26. Necu, znam :mrgreen:

  27. MM, kako ti, bre, mene od svake teme kojom ozbiljno hoću da se bavim dovučeš do mooda, nikako da otkrijem 😉

    ako daješ u kompletu – uzimam! :mrgreen:

    plaćam duplo i častim dostaljvača

    posle ću da vidim da l’ ću da pojedem il’ ta ću

    idi bestraga 😆 😆 😆

  28. MM, kad budeš čitao komentar, stavi navodnike na “dovučeš“ :mrgreen:

  29. S

    Ja sam juce ceo dan besnela sto ne umem nekad da budem to govno, zao mi, majke mi. I stalno se tesim, nek’ im je, nek su tak’i kak’i su, dzaba im sve, al njih boli dupe,idu dalje bez da se zacnu, a ja se jedem ko mesec. 😐

  30. Ja se ne jedem, majke mi, samo malo budem pomerena iz temelja, postavim sebi milion pitanja jer je besmisleno postaviti ih onom drugom, dobila bih isti odgovor – Govno sam, šta ću. Posle me prodje. I guram dalje.

    Prethodno istresem ovde.

    A i prisetim se one narodne d aje sreća kad ugaziš u govno pa se tešim – ko zna zašto je to dobro 😆

    pokušavam da se držim onih recepata za sreću. Govno može da bude uvek veće nego što si ga zamislio.

  31. More, ume da zaboli … Ne mogu tek tako da se ne zapitam, a ne mogu ni govno da budem. Sve mislim i tesim sebe: vidi to onaj odozgo, resice on to… A onda vidim da se nista ne resava, da govno moze da bude jos vece govno, da ako ga cackas ono vise smrdi nego okao ga ne diras, i tako…

  32. M

    A sta bi vi? Da konzumirate samo brizle i da posle budu ljubicice? E pa ne moze! Na kraju sve zavrsi u… aj’ da ne kvarim u vreme rucka! :mrgreen:
    (bas da vidim kako ces ovo da „dovuces“ do.. 😉 )

  33. Deda, bre, onaj gore što treba da bude pravedan pa ni po babu ni po stričevima, ništa ne vidi, gluv je i slep isto kao Pravda.

    Zaboli, al’ se ne jedem, tek malo sebi dam po nosu što sam još jednom “pojela govno“ i ništa. Čekam novu priliku, biće da ću ih se najesti do kraja.

    ako ga cackas ono vise smrdi nego okao ga ne diras

    aha, pustiš ga da smrdi kako ume

  34. M

    To… doticno…. treba shvatiti kao djubrivo-za ljubicice u sledecoj fazi!
    A? To se zove pozitivan pristup!! :mrgreen:

  35. MM, nisam ja dovukla, ja sam bila mrtva ozbiljna, ti si počeo da naginješ ka brizlama :mrgreen:

    ja kad krenem ka brizlama, radim to konkretno. Ko i sve ostalo :mrgreen:

  36. To… doticno…. treba shvatiti kao djubrivo-za ljubicice u sledecoj fazi!
    A? To se zove pozitivan pristup!! :mrgreen:

    Naučite da budete srećni.

    Budite optimista :mrgreen:

  37. ne znam, sluđena sam preispitivanjem sebe i odnosa prema drugima, samokritičnošću, pokušajima, traženjem onog čega nema..

    Mislim da se niko ne može transformisati u govno. Golem je to proces, težak, nemoguć. Samo je govno moglo da bude maskirano, pa mu pala maska.

  38. Mislim da se niko ne može transformisati u govno. Golem je to proces, težak, nemoguć. Samo je govno moglo da bude maskirano, pa mu pala maska.

    Ja opet verujem da je to samo slabost, pa šta, toliki su govna, što ne bih bio/la i ja, neće kruna sa glave da mi padne. Ko te, bre, jebe, što si me posmatrala drugačijim/jom nego što jesam.

    I ja kriva. Pa krene to preispitivanje, samokritika, traženje… a ništa ne možeš da pronadješ. Posle digneš ruke, šta ti imaš sa tim što je neko rešio da bude govno.

  39. Sjajno. Pogotovo deo o umiranju od sopstevnih otrova i lichnim zivotinjama. Razumem u potpunosti shta si zhelela da ilustrujesh textom. : )

    D.

  40. Kakva govnopisna tema. Dok sam pročitao sve napisali ste još deset komentara.

    Glavna osobina čoveka-govneta je da tu svoju i nažalost jedinu karakternu osobinu vidi u drugima i to u pravilu pogrešno.

  41. Š

    Sunce sija i na govno, al’ se od njega ne usmrdi…i to je dovoljno, moja M. 🙂

  42. Š

    a sad idem da razmišljam o temi sopstvene neprohodnosti. 😕

  43. Davno sam napravila distancu od ljudi. Imam lance i katance, ko prodje – tom se dajem bezrezervno. I stalno placam cenu zato sto necu da sednem sa svakim. Zatvori to poglavlje i nastavi dalje…sta drugo. 😐

  44. Borsky,

    Kakva govnopisna tema.

    ovo je ozbiljna tema.

    Šap,

    a sad idem da razmišljam o temi sopstvene neprohodnosti

    ali ostani otvorena

    Alta,

    ko prodje – tom se dajem bezrezervno.

    Biće da retki prolaze, ipak je to umetnost.

  45. Dragana, tek sad primetih da imam gosta 🙂

    hvala na razumevanju 🙂

  46. @Borsky

    A glavna osobina „govnopisnih“ ljudi je da daju negativne komentare na teme u kojima su se prepoznali. Dok oni drugi, „negovnopisni“ i srećni ljudi, uglavnom izbegavaju da svoje negativne emocije i komentare prosipaju u javnost. Čisto da bi druge poštedeli svojih negativnih emocija. To je, valjda, ta odgovornost o kojoj autorka priča? Ili to samo ja mislim da se tekstovi pažljivo čitaju, ako smo već odabrali da ih čitamo…hm. : )

Ostavite komentar