Dirty Dancing u praistorijska vremena

I tako sam se danas, na Miholjdan, setila pesme L’ été indien, pa odmah školskih igranki, pa kako nas je profesor francuskog terao da učimo ovu pesmu i prevodimo je, i danas je znam napamet…

Nego, naravno, ove mlađe generacije nemaju pojma kakve su bile školske igranke s kraja sedamdesetih i početkom osamedesetih, rođeni su posle toga, ja mom mužu dođem ko živa enciklopedija minulih vremena, i tek kad počnem o tome skontam koji jaz generacija postoji između mene i njega, čim iskočimo iz bračnog kreveta  🙂 mislim, kad god ja kažem – joj, što volim ovu pesmu ali ti nemaš pojma, on odgovori, kako nemam pojma, slušao sam je u obdaništu  🙂

Znači, braćo i sestre, koji ste rođeni onda kad sam ja išla na prvu igranku…

Saopštili kući da idemo na prvu školsku igranku. Pogledali nas belo, moja majka rekla, kakva bre igranka u pet popodne, to ko poratni matine, otac reko da do dnevnika budem kod kuće da on ne dolazi da me traži , ja odma’ izračunala – šmrc, samo dva i po sata.

Školska sala, svetlo ko derbi Partizan – Crvena zvezda, stolice poređane u krug, na deset đaka dva nastavnika, prekrštenih ruku i nogu, oči im ko sateliti, rade u svim pravcima, ima da igraš al’ da se ne dodiruješ.

Mi strogo podeljeni na žensku i mušku stranu, kikoćemo se k’o ludi na brašno, i jedni i drugi, mi crvene k’o bulke, boga molimo da nam ne priđe simpatija jerbo smo u njegovom prisustvu ko vezane čarape. Tresu nam se i noge, i ruke, i vilice, da nas neko pita kako se zovemo, morale bi da odgovaramo jedne za druge, nijedna ne bi znala svoje ime.

I onda puste L’ été indien, kad smo je privu put čule pojma nismo imale o čemu se radi al’ smo osećale da je neka velika ljubav u pitanju.

Sediš tako, počinje pesma, vidiš njega kako štrapacira preko one sale i boga moliš da se zemlja otvori, dok je stigao, već si snimila ceo film, žanr – drama, izrežirala – on će da kaže ovo, a ja ću da kažem ovo, onda će on ono, dok on usred te režije ne stigne i ne kaže ništa nego te samo zgrabi za ruku jerbo je on u trinaest, četrnaest godina dasa.

Iz crvene boje pređeš u ljubičastu, misliš svi gledaju u tebe i kreneš u svoj prvi ples koji je uglavnom ličio na rvanje jerbo dasu u pubertetu boli uvo za nastavnike, on samo gleda kako da te privuče što više jer tebi rastu grudi, a ti samo gledaš kako da ga držiš  što dalje jerbo se stidiš tih grudi a i frka ti zbog nastavnika da oni ne pomisle… nešto, ne sećam se više šta.

I tako u trajanju jedno tri pesme. On nešto priča a ti pojma nemaš šta jer gledaš ko te gleda, pa onda strahuješ da ga ne nagaziš, pa osetiš kako grudima dodiruješ njegove grudi, odmakneš se, posle dva kruga opet, krajičkom oka ugledaš drugarice koje se došaptavaju, nit si na nebu nit si na zemlji.

Kad te posle pitaju  – šta rek’o, šta rek’o – uopšte ne veruju da nemaš pojma, sve misle da kriješ neku veliku tajnu i tako se još u pubertetu suočiš sa tračarenjem.

Stigneš kući pre dnevnika, pitaju te kako je bilo, odgovoriš – ma beeezveeezeeee, i strmoglaviš se u krevet u kome provedeš budna celu noć pokušavajući da se setiš šta je rekao onaj, al’ se samo sećaš kako je nasrtao na tebe prsa u prsa i onog rvanja.

Sve posle toga  ne može da se uporedi sa tim trenutkom kad se prvi put nalaziš u muškom zagrljaju, uplašena što si živa, ubeđena da si centar interesovanja celog sveta na čelu sa nastavnicima, kad misliš da svi znaju ono što misliš jer ti se čita na licu, kad misliš da si počinila neki veliki greh što si dozvolila da se neko primakne tvojim grudima koje u to vreme više liče na dve bubuljice nego na grudi.

I da, pusto žensko, jedna od mojih omiljenih scena… samo zbog ove ruke na leđima 🙂

Al’ tek danas znaš da je ono od Dirty Dancing bilo daleko kao Zemlja od Sunca…