Djavoli se igraju (male nedeljne crtice)

Kad se vreme ovako predomišlja, hoće, neće i ponaša se neprimereno godišnjem dobu što je bar dva puta godišnje, moj organizam se potpuno pobuni jer su me u školi učili da Srbija ima sreću da ima četiri godišnja doba i da zimi bude hladno, leti toplo a u jesen i proleće onako, ni tu ni tamo. Znači, umereno kontinentalno. I čim nije umereno i moje telo počne da ludija na svoj način pa ko pobedi. Elem, ubi me vrtoglavica zadnjih dana. Sve mi je kao da mi je neko ugasio svetlo a lepo vidim da je dan.

Pre nego što izadjem iz kuće imam brdsko visinske pripreme, diši duboko, ciljaj jednu tačku, ako baš misliš da ćeš da se skljokaš uleti negde i kukaj. I nije mi to, nekako odem i vratim se mada zanosim najčešće ulevo. Problem mi je što mi nije sve jasno, lepo vidim patim od izgubljenosti i nerazumevanja.

Pre dva dana pošla iz kuće, setila se da sam zaboravila da ponesem neke račune, vratila se da ih uzmem i nisam uspela da nadjem novčanik. Moja baba je uvek za to kad ti je nešto ispred nosa a ti ne vidiš, govorila – Ćek, smiri se, to se djavoli igraju. Obadah se po kući, nema ga. Ajd’ da prisednem dok se djavoli izigraju pa mi vrate novčanik. Sedoh, popuših jednu da ne bih na ulici, ako zapalim, izgledala gora od Hitlera i podjoh ponovo u potragu. Ma jok! Nema ga! Zamolim one djavole – vratite mi kad vas molim, tol’ko novčanika na ovom svetu, sa’će mi ljubimac izgladneo k’o rudar, neće da mi veruje da ste se vi igrali, samo će da vrisne – opet si visila na kompjuteru. Djavoli fini, nadjoh novčanik tamo gde ga uvek ostavljam al’ gde deset minuta pre toga nije bio, garantujem životom.

Oteturala, zanosila, vraćala se tri koraka unazad, oteturala unazad i videla nemam tačku oslonca da spremim ručak. Prilegnem. I ljubimac me tako naš’o, u horizontali sa nogama dignutim u vis kako sprovodim autotransfuzija sistem moleći krv da se iz nogu vrati u glavu ako da bog da mi se bar maro razbistri i da počnem da razumem svet oko sebe. Obavestim ga da ručka nema, može da dobije ’ladno predjelo i to ako sam sebi spremi. Si kupila sapun? – pita ljubimac – Jesam – odgovorim ja, ovih dana kupujem sve po spisku inače bih kupovala naopako. Gde je – upita ljubimac i ja se odma’ izderem da je tamo gde mu je i mesto, gde bi mogao da bude. Saopšti mi moj čo’ek da zahteva da me po povratku nadje onakvu kakvu me je ostavio inače menja ženu i dade se u potragu za sapunom. Našao ga u frižideru. Pobesneo i zaključio da će ’ladno predjelo da mu miriše po egzotičnim ostrvima il’ u najmanju ruku na nemačkog turistu na Jadranskoj obali. Ja, normalno, odmah sebe opravdala – vi’š, bre, koliko mi nije dobro u glavi, mogla sam da ti skuvam sapun pa da deset narednih dana, kad god zineš, bljuješ mehuriće i zabavljaš decu. Ljubimac otišao i kupio pljeskavicu.

Juče sam razbila jednu pepeljaru, jedan tanjir, uspela da pokvarim fiskni telefon pa sad možemo da pričamo samo dok stoji na bazi i to u položaju japanskog turiste, samo što mu ne vičemo ’sajonara’ i nešto sam uradila sa aparatom za pravljenje ražnjića pa sam to posle doradjivala na tiganju, ni na šta nije ličilo.

Legli da spavamo, taman zatvorim oči osetim kako tonem, tonem, lepo hoću da propadnem kroz krevet u neku drugu dimenziju. Ustanem ništa, ponovo legnem i ponovo tonem, sve se ljulja ko da spavam na brodu usred bure. Pripade mi i muka i rešim da probudim ljubimca. Smrtno se uvredio što nema mira ni vikendom i naredio povečerje, spavaj, toni, davi se, propadaj, radi šta znaš, samo me ne budi više. Ja malo šmrcala, dizala muku na nivo, jok, ljubimac spavao, nije mu prvi put da mu propadam kroz krevet i ne dozvoljavam da spava.

Na kraju, plašeći se da ću da završim k’o Alisa i da ću umesto pored ljubimca da se probudim pored Ludog šeširdžije – zaspim. Pojma nemam kad.

Jutros se probudim normalna, nije mi ništa. Sve se razbistrilo i samo što počeh da funkcionišem zvoni telefon. Poklonim mu se i čujem tatu, dolazi u Beograd, nešto dovozi neku prijateljicu koju ja, jelte, ne poznajem, pa će svratiti. Kontam, kakva, bre, prijateljica koju ja ne znam, da mi ne uvali neku sad, ljubimac se kikoće, uto eto njega. Odma’ sam zaboravila na prijateljicu kad sam ga videla, računam ako je blesava, šta me briga. On obučen k’o Šiptar. Odelo, kravata, sve redno i na glavi crveni kačket ’’ 25th Universiada Belgrade 1009 Serbia’’. Ljubimac pristojan al’ vidim na ivici je pucanja.

Onoj ženi muka, traži šećer i vodu. Što, bre? Znate, kaže ona, Vaš tata od Kragujevca do Beograda uključio grejanje, napolju milion stepeni, sve mi se vrti u glavi.

I ja lanem, šta ću, ni razmislila nisam.

Znate šta, da je malo mladji ja bih pomislila da je to sa predumišljajem, ovako, on gospodjo ima 73 godine, nema više cirkulaciju, njemu ‘ladno i na plus 50.

Umal’ me nije pojeo.

I evo, oni otišli, ja piskaram, čekam da stigne da ga pozovem i pitam – je li ti, ako si ti nju onako, iz prijateljskih pobuda dovozio u Beograd, kog djavola mi je donela onu teglu meda? Ako ’oće da te uzme nek te uzima, ne tražim ništa, samo da ne moram da trčkam svaki čas do Kragujevca.

Ću vam javim. Možda bude svadba a možda samo oni djavoli neće da me ostave na miru pa prividjam.

Ako vam se od ovih slova, dok budete čitali,malo vrti, to je da vidite kako je meni ovih dana.