Dužničko ropstvo

U nekim slučajevima nema veze sa novcem, ono da možete da sednete i izračunate da jednog lepog dana možete da vratite dug sa sve kamatama ili da ga nećete vratiti nikad pa odlučite da odmah prekratite muke i kupite konopče.

U Srbiji su se posle rata, onog rata, pojavili dužnički robovlasnici. Mora da je toga bilo i ranije ali eskaliralo je posle rata. Ako vam nije jasno, neko je, na primer, pre rata bio pomoćnik svinjara, zamislite, ne svinjar nego njegov pomoćnik. Počeo rat, on bacio prutić, uzeo pušku i iz rata izašao sa činom. Onda ga naučili da čita i piše što vam je posle rata bilo ravno doktoratu i naučili ga da će mu generacije i generacije biti zahvalne što ih je oslobodio onih kojii su od njih hteli da naprave robove. O onima koji su ostavili ruku na Sutjesci ili Neretvi da ne pričam, tu ruku niko nije mogao da im nadoknadi. Danas ko izgubi ruku pa dobije odštetu vidi da jedna ruka u stvari ne vredi ništa. Da je ovima što su decenijama naplaćivali izgubljenu ruku neko rekao – e, pronašli smo način da ti je vratimo al’ ti da vratiš sve što si dobio u zamenu za nju – niko ne bi pristao.

Robovlasništvo nema cenu.

Nego, ja u stvari htedoh nešto da kažem o tri moderna robovlasnička odnosa – roditeljskom, prijateljskom i ljubavnom.

Roditeljski robovlasnički odnos – robovlasnici roditelji, rob dete.

Sve je divno i krasno dok je dete ‘’poslušno’’. Onog trenutka kad pokaže da ima svoju glavu, da drugačije misli i, ne daj bože, drugačije sanja pa još ima nameru da ostvari svoje snove, počinje mučenje tokom kog robovlasnici ne mogu čudom da se načude otkud detetu hrabrost da svoj život traži za sebe od onih koji su ga rodili, školovali, izveli na put i sve vreme voleli onako kako ga niko u životu neće voleti. Odnos se pooštrava ako se rob zaljubi u nekoga ko nije po volji robovlasnicima. Rob u trenutku slabosti počinje da veruje da ostali roditelji nisu rodili i voleli svoju decu, da je to bila samo njegova privilegija jer je, eto, imao sreću da se rodi u porodici u kojoj se rodio. Kad reši da kaže hvala na ‘’zar nam je to hvala’’ shvata da to nije nikakvo oduživanje duga a ako se drzne da upita koliko je dužan dobije odgovor da to što su robovlasnici uradili za njega nema cenu.

Ovakvi robovlasnici imaju par vanredno glupih izjava:

– ako sam ja bio glup ti nećeš
– ako sam se ja mučio ti nećeš
– nisam te rodio za tu budalu
– misliš da je mene neko pitao
– ja najbolje znam šta je dobro za tebe
– ja ti najbolje mislim
– propašćeš bez nas.
–
Odnos se najčešće završava tako što se robu smuči, odlazi da živi svoj život a robovlasnici ga u pravilnim vremenskim intervalima obaveštavaju da će zbog njega doživeti infarkt ili moždani udar, da će crći od sramote, obesiti se ili otrovati i to traje sve dok ne umru prirodnom smrću. Ovakvi sebi za života podižu spomenik jer nisu sigurni u izroda, to jest, odbeglog roba.

Prijateljski robovlasnički odnos – robovlasnik čovek koji nikada nije imao problem, rob čovek koji je imao problem i bio glup da ga stavi u tudje ruke. Kakav god problem da je bio u pitanju.

Specifičan odnos u kome onaj ko je jednom nekome bio rame za plakanje, prijateljstvo je preko toga retko i precenjeno, prijatelji umeju u stvari da imaju probleme a umeju i da nestanu samo ako primete da bi na vas malo mogli da se potroše, u kom morate da im se ‘’nadjete’’ kad god im dune, morate da odlažete svoje poslove jer oni svoje ne mogu, da idete protiv sebe špijunirajući im supružnike, čuvate decu, staramajkama nosite lekove, auto vozite na pranje i strogo vodite računa da ne pomislite da ste najzad odužili svoj dug. Budete li tako drski robovlasnik će obnarodovati sve ono što ste izrekli u trenutku slabosti pa ga još i nakititi, neće vas oprati ni Dunav ni Sava. Presešće vam život.

Ovakav odnos se nikada ne završava, nastavlja se u mitskim pričama u kojima robovlasnik postaje čovek sa velikim Č a bivši rob nezahvalno govno sa velikim G.

Ljubavni robovlasnički odnos se deli na muški i ženski, kao i sve ostalo u životu.

U situaciji koja preti da muškarac robovlasnik bude ostavljen, ako je imao status dečka ne može da shvati da je ‘’robinja’’ pomislila da će joj sa nekim biti bolje, praviće presek dugogodišnjeg zabavljanja, pokušavati da odgonetne ko je ‘’peder’’ u koga se ‘’ovca’’ zaljubila, muškarci nikad ali nikad ne misle da ih neko može ostaviti tek onako a da nema nikog drugog u planu i sve se završava zahtevom da mu budu vraćene krpice. I ovaj odnos se ne završava, nastavlja se takodje kroz mitske priče kakva je budala bio što je bio sa odbeglom ‘’robinjom’’ na sve načine se trudeći da joj uništi ‘’dobar glas’’. Kad god sretne bivšu ‘’robinju’’ podsetiće je kako joj je sa njim bilo lepo i pokušavati da je natera da prizna da joj posle njega ni sa kim nije bilo tako dobro i da shvati da je ‘’prošao voz’’. Bivša ‘’robinja’’ najčešće prelazi na drugu stranu ulice kad god ga ugleda.

U slučaju da je muškarac imao status supruga izražava slično čudjenje kao dečko s tim što dodaje da je bio jedina budala koja je htela da je oženi i ne može da shvati da mu je to hvala što je onda rekao da. Pokušavaće da utvrdi šta joj je falilo, je l’ gola, bosa, decu joj je, bre, napravio i kad ‘’shvati’’ oslobadja je ropstva pod uslovom da strogo vodi računa sa kim će, kako i gde da ga slučajno ne obruka. Decu će koristiti da svraća nenajavljen a alimentaciju najčešće ne daje jer nije siguran da ona to stvarno troši na decu. Sam deci kupuje ono što im ne treba i uči ih da špijuniraju majku. I on u pravilnim vemenskim razmacima pokušava bivšu ženu da natera da prizna kako se zajebala.

Žene robovlasnice – bilo da imaju status devojke ili supruge se ponašaju isto. Il’ su mu dale nevinost ili rodile decu, trpele njegovu glupu familiju i zlu majku, belog boga nisu videle, odrekle se prijateljica, nosile šta on voli i držale dijetu zato što je on to hteo, kuvale šta on voli, prale mu gaće, išle na roditeljske sastanke, gostile prijatelje, žmurile na jedno oko kad je to bilo potrebno i na oba kad su morale, glumile deci i oca i majku, je l’ im to hvala. Iz odnosa u kome su produživale suknju a skraćivale nokte izlaze opamećene, skraćuju suknju i puštaju nokte da pokažu budali kako se zajeb’o i kako pojma nije imao šta ima pored sebe. Ako izadju. Najčešće vole da zadrže robovlasnički odnos na račun dece i izgubljenih godina a naročito što su bile glupe pa se udale za kretena koji se posle sto godina setio da ih ne voli. Može da se voli i nešto sa strane samo da se ne vidi.

U svim ovim robovlasničkim odnosima, isto kao kod onog posleratnog, u slučaju da rob stvarno hoće da nadoknadi to što najzad hoće da diše saznaje da je dug nemoguće izračunati i nadoknaditi. Al’ da će majčino mleko da propiša što se usudio i to tako što će robovlasnik sitna crevca da mu vadi na kašičicu. Drugačije bi bilo nezanimljivo.

Ima i onih normalnih.

(Post inspirisan onim što sam juče čula na pijaci dok sam trpala papriku u korpu: Dva’es’ godina mu trpim majku, čuvam decu, radim ko konj on se zaljubio, hoće razvod. Boga mi, ne može, nisam ja luda! Mladost sam potrošila na njega, mogla sam, bre, da se udam deset puta bolje, bog da me vidi, ja bila glupa pa verovala u ljubav. Lepo sam mu rekla – ti si, čoveče, izgoreo po glavi!

Na ovo da je neko tamo izgoreo po glavi umal’ ne prosuh svu onu papriku al’ eto, četvoro oči otvorite da vas sutra neko ne optuži da ste izgoreli po glavi.

Svaki dug ćete nekako vratiti sem ako neko odluči da ne možete da mu nadoknadite vreme koje vam je posvetio.)